Od specijalnog izveštača "Vremena" iz Katovica

Konačno, jedan tekst bez bitke sa rokovima, bez pretpostavki, bez nagađanja "ako pobedimo" ili "ako izgubimo", bez "dopisivanja" sa čitaocima "koji će u času čitanja znati mnogo više od autora u času pisanja…". Sve je, na kraju, ispalo dobro, čak jako dobro. U redu, poraz u finalu od 22 poena razlike pomalo iskače iz konteksta opšteg zadovoljstva, ali ne budimo zakerala. Španci su u prethodnih sedam godina pobeđivali i znatno jače i zvučnije timove Jugoslavije i Srbije i Crne Gore i, što je najgore, tada nismo mogli ni da naslutimo kada ćemo im vratiti. U Poljskoj smo ih dobili u grupi, vratili su nam sa kamatom u finalu, ali narednih godina "ćeraćemo se još" s tim što vreme radi za četu Dušana Ivkovića, najmlađu na šampionatu. Igrači su u nedelju uveče imali pomalo "kiseo" izraz na licu, ali što više vremena bude prolazilo shvatiće koliko su veliku stvar napravili. Doček koji su im u ponedeljak priredili Beograđani bio je nagrada za žrtvovano leto, za potoke znoja, odricanja, teški rad. Finale su izgubili od najbolje evropske selekcije koja je, da podsetimo, istovremeno i svetski šampion i olimpijski viceprvak posle sjajnog otpora Amerikancima u Pekingu prošle godine. U najavi šampionata tipovali smo na Špance kao glavne favorite i oni su tu ulogu potvrdili odigravši sjajno završnicu, kad je bilo najvažnije. I njima je u Madridu priređen veličanstven doček, zaslužili su, ali mi ćemo se iz razumljivih razloga baviti našim timom.

POLJSKA KAO SUDBINA: Bivša Jugoslavija je prvu medalju na evropskim prvenstvima, srebrnu, osvojila 1961. u Beogradu. Pripisana je, dobrim delom, domaćem terenu i fantastičnom ambijentu u najvećoj hali beogradskog Sajma koja je svake večeri primala 18.000 gledalaca. Dve godine kasnije, u Vroclavu (Poljska), osvojena je bronzana medalja koja je označila prekretnicu u ondašnjoj jugoslovenskoj košarci. Onda se nismo prebrojavali, ali u timu su većinu činili Beograđani: Korać, Gordić, Nikolić, Đurić, Ražnatović, Trajko Rajković, Miško Bojović… Te iste godine osvojena je srebrna medalja i na Svetskom prvenstvu u Rio de Žaneiru i Jugoslavija je od tada, sa izuzetkom EP u Helsinkiju 1967, redovno osvajala medalje na evropskim prvenstvima, ali je na prvo zlato čekala do 1973. u Barseloni. Ondašnji SSSR bio je neprikosnoven, od 1957. do 1971. osvojio je osam uzastopnih titula. U Kazerti (Italija) 1969. Jugoslavija je u grupi ostvarila prvu pobedu na evropskim šampionatima, ali su Sovjeti bili bolji u finalu. Baš kao sada Španci.

Srebro iz Katovica moglo bi za srpsku košarku da ima kapitalan značaj, baš kao bronza iz Vroclava 1963. za ondašnji jugo-basket. Jugoslavija se onda pela ka evropskom i svetskom vrhu, Srbija danas pokušava da se vrati tamo gde je, ne tako davno, bila. Na početku ovog veka, 2001. i 2002, bili smo evropski i svetski prvaci da bismo od 2003. išli od goreg ka lošem: od 6, pa 9 – 12, pa 13 – 16. mesta… Nadamo se da se na zlato neće čekati 10 godina.

PROKLETSTVO PRVOG FINALA: Kad se tako duboko padne, teško je podići se odjednom. Srbiji je to uspelo i pred tom činjenicom kapa dole. Košarkaška Evropa brujala je minulih dana o "Srbiji koja se vratila", o najmlađem i najperspektivnijem timu na šampionatu, o velikom strategu Dušanu Ivkoviću koga su grčki i ruski novinari svojatali kao njihovog zbog ogromnog uticaja koji je ostavio za deceniju u Grčkoj i pet godina u Rusiji. U najavi šampionata rekli smo da Ivković umesto zvezda traži tim. Na sreću, našao ga je. Verovali smo u te momke i njihovog učitelja, ali – iskreno rečeno – srebrnu medalju nismo očekivali. Bar ne dok ekipa nije stigla u polufinale. Utakmica sa Slovenijom, dobijena u produžetku, daće pečat ovoj generaciji. Ivković najbolje zna da se prvi finale teško dobija. Na Olimpijadi u Seulu imao je Divca, Kukoča, Petrovića, Rađu, Paspalja, Obradovića, sjajne igrače koji su u grupi "razbili" poslednji put kompletan SSSR predvođen četvoricom genijalnih Litvanaca (Sabonis, Marčulionis, Kurtinaitis, Homičus), ali u finalu su jednostavno "izgoreli". Ivković je to jednom nazvao "cenom prvog finala". Isto važi i za ovu generaciju. Sigurni smo da ih ni u jednom narednom finalu niko neće "prebiti". Već u Turskoj imaće veću obavezu, i pred sobom i pred navijačima, jer više neće biti "najmlađi i najneiskusniji tim", već vicešampioni Evrope sa igračima koji nastupaju za vodeće evropske klubove poput Panatinaikosa, Real Madrida, Olimpijakosa… Nećemo od njih tražiti medalju (i) iz Turske, ali očekujemo da, godinu dana stariji i iskusniji, igraju sa istim žarom i istim velikim srcem. Odbrana je na trenutke delovala savršeno, u napadu je dosta škripalo, neke utakmice dobijene su na čisti talenat (sedam trojki protiv Litvanije u sedam poslednjih napada!), neke "na mišiće" i igrom na mahove (Velika Britanija, Poljska), neke na "ludilo" jednog igrača (Miloš Teodosić protiv Slovenije), neke inspiracijom centara (Perović i Krstić protiv Rusije)… Lepeza načina na koji su pobede ostvarene svedoči o raznovrsnom potencijalu tima, ali problem je što najčešće ne ide sve zajedno.

O JEDNOM IZVINJENJU: Pre dve godine, kada je Srbija osvojila četiri zlatne medalje u mlađim kategorijama, napisao sam u ovom nedeljniku da je sve to lepo, ali da u sve četiri ekipe nisam video nijednog igrača koji obećava da će biti superstar i praviti razliku. Napisao sam da ima puno dobrih igrača koji će potpisati lepe ugovore u inostranstvu i napraviti lepe karijere, ali nisam video nijednu megazvezdu. Obećao sam da ću se, sa najvećim zadovoljstvom, izviniti svakom od njih kada me demantuje na terenu.

Da li je došao trenutak za izvinjenje? Nije mi uopšte teško da napišem, recimo, "Izvini, Miloše, ubedio si me"… Ono što je Teodosić uradio u meču sa Slovencima, ali takođe i u utakmicama sa Rusijom i Litvanijom, pokazalo je šta on stvarno može i to je više nego dovoljno za moje izvinjenje, ali njega čeka drugi deo posla, teži: da ponavlja velike partije u kontinuitetu. U finalu nije bio na nivou polufinala, uostalom kao ni ceo tim, ali samo je jedna razlika između dobrog i lošeg igrača: dobar može da igra loše, loš nikad, ili gotovo nikad, dobro. Teodosić je pokazao da ima karakter i kad postigne konstantnost u igri biće lider koji je ovoj generaciji nedostajao. Zasluženo je izabran u prvu petorku šampionata, zajedno sa Rudijem Fernandezom, Vasilisom Spanulisom, Erazemom Lorbekom i Pauom Gasolom, koji je više nego ubedljivo izabran za najboljeg igrača šampionata (MVP).

USPEH EKS–JU: Srbija je druga, Slovenija četvrta (šteta, zaslužila je medalju, ali su povrede desetkovale tim i umorile Erazema Lorbeka i Jaku Lakovića), Hrvatska šesta, sve tri reprezentacije kvalifikovale su se za Svetsko prvenstvo u Turskoj. Makedoniji je četvrtfinale izmaklo za dlaku. Na početku šampionata košarka sa prostora eks-Ju bila je zastupljena 25 odsto (4 od 16), u drugoj fazi sa 30 odsto (4 od 12), u četvrtfinalu sa 37 (3 od 8), u polufinalu sa 50 odsto (2 od 4), a bila je i u finalu… Na prvom juniorskom "Ol Staru" koji je FIBA organizovala tokom završnice u Katovicama od 24 pozvana igrača petorica su bila iz Srbije (Musli, Đekić, Anđušić, Radosavljević, Nedović), po jedan iz Crne Gore (Radović), Hrvatske (Prostran) i Slovenije (Murič), 8 od 24. Treba dodati da se Crna Gora prošetala kroz kvalifikacije u B diviziji i ima sve šanse da se u Litvaniji 2011. pojavi u društvu eks-Ju republika. BiH takođe nije bez šansi pa bi u Litvaniji, kako neko duhovito reče, mogao da se igra "Kup ex-Ju republika". Šalu na stranu, ove činjenice nedvosmisleno dokazuju da se na prostorima bivše zajedničke države i dalje igra odlična košarka i da se i dalje rađaju veliki talenti.

Srbija se pobrinula da ne ostane sve na "umetničkom dojmu". Medalja je više nego stvarna. I što je najlepše – jeste prva, ali nije poslednja.