Dve stvari su mi oduvek privlačile pažnju na Mediteranu. Kameni kipovi Lava Svetog Marka razasuti hiljadama milja daleko od Venecije na zidovima palata i crkava, od Zadra, preko Budve do Krita, kao dokaz da je tim gradovima nekada vladala Serenisima. I druga: tragovi Vizantije širom zapadnog Sredozemlja, daleko od Carigrada i krajeva koje tradicionalno vezujemo za Istočno rimsko carstvo.

Ovi drugi su najčešće posledica krstaških pljačkanja Konstantinopolja, na primer konji sa Hipodroma na obali Bosfora, danas u Veneciji, na Crkvi Svetog Marka, ili pak uticaja vizantijskih umetnika koji su uspeli da pobegnu iz grada nakon njegovog pada pod Turke 1453.

Ti umetnici sejali su “vizantijsko plavo” i “vizantijsko zlatno” u gradovima koji nikada nisu bili pod upravom careva u Konstantinopolju.

Jedno od takvih mesta je i Amalfi na obalama Tirenskog mora na zapadnoj strani italijanske “čizme”.

Prema grčkom mitu, Herake se zaljubio u zanosnu nimfu po imenu Amalfi, čija smrt mu je zatim slomila srce. Herakle je svuda tražio mesto dostojno da se tu nimfa sahrani i na kraju otkrio obalu nestvarne lepote. Tu će se roditi grad koji će dobiti ime po nimfi i koji će u srednjem veku postati velika pomorska sila u rangu sa Đenovom i Venecijom. Jedan od 12 podviga koje je Herakle morao da ispuni bio je da ukrade zlatne jabuke iz vrta Hesperida. Ali on je iz vrta ukrao i drvo koje je posadio u Amalfiju, na grobu svoje ljubavi. Veruje se da je to bilo drvo limuna, koji u ovom delu obale ima posebno intenzivan ukus.

Čim iz luke prođete kroz veliku gradsku kapiju, kroz Porta della Marina, sa desne strane ugledate katedralu Duomo di Amalfi, do koje vodi prostrano stepenište. Glavna vrata katedrale, do kojih sa trga vode 62 stepenika, naručena su u Carigradu 1066. od čuvenog Simeona od Sirije i predstavljaju najstariji umetnički predmet ove vrste nakon propasti Rimskog carstva. Katedrala je poznata po tome što su u nju, nakon što su 1204. godine osvojili Konsantinopolj, krstaši preneli posmrtne ostatke Svetog Andrije, rođenog brata Svetog Petra. U liturgijskom delu katedrale visi veliki drveni krst, a drugi, napravljen od sedefa i donet iz Svete zemlje, postavljen je desno od zadnjih vrata.

Iznad oltara nalazi se slika Andree del Aste Mučeništvo Svetog Andrije.

Amalfi je postao značajna pomorska sila tako što su njegovi pomorci trgovali najrazličitijom robom iz okruženja – solju sa Sardinije, robovima iz unutrašnjosti, drvnom građom u zamenu za “zlatne dinare” iz Egipta i Sirije kojima su kasnije kupovali vizantijsku svilu i preprodavali je gradovima na zapadnom Mediteranu. Domišljati pomorci iz Amalfija imali su privilegovanu poziciju u islamskim lukama. Ovdašnji trgovci su još u 9. veku zlatnim novčićima kupovali zemlju dok je ostatak Italije u to vreme još bio u fazi “ekonomije razmene”.

Grad ima dugu istoriju savremenog turizma, jednu od najstarijih u Evropi. Dva nekadašnja manastira pretvorili su u hotele “Luna Convento” i “Cappuccini Convento”, već u 19. veku.

Lista slavnih gostiju iz tog vremena beleži i imena poput Riharda Vagnera, Oskara Vajlda i Henrika Ibzena. U međuratnom periodu ovde su viđani Ernest Hemingvej i Virdžinija Vulf, da bi nakon 1945. godine počeo da dolazi novi talas slavnih ličnosti, nešto drugačijeg profila od ovih iz 19. veka.

Poput Dikija Grinlifa i njegove Mardž iz filma Talentovani gospodin Ripli obalu Amalfija pedesetih godina 20. veka zapljusnule su stotine bogatih i slavnih Amerikanaca i Evropljana u potrazi za “autentičnim Mediteranom”.

Reditelj Franko Zefireli prvi put je došao na ovu obalu kao dečak, u vreme dok tu još nije bilo turista. Prilikom sledećeg boravka upoznao je Groficu od Vilarose i svojim američkim prijateljima preporučio njenu vilu, Villa Tre Ville, iznad zaliva Arienco između Positana i Amalfija, sa magičnim pogledom na more, koju je želela da proda. Vila je vrlo brzo postala stecište visokog društva: Gregori Pek, Lorens Olivije, Leonard Bernstajn, Tenesi Vilijams, Paolo Pazolini, Marija Kalas, Glen Klouz samo su neka od imena koja nisu mogla da odole ovoj lepoti. Jedino pravilo vile bilo je: fotografisanje je zabranjeno. Privatnost slavnih gostiju bila je prioritet. Neki skandali su se ipak pročuli. Godinama se pričalo o burnim svađama Elizabet Tejlor i Ričarda Bartona u kojima su letele kristalne čaše i skupi porcelan, kao i o pesničenju između Zefirelija i Rudolfa Nurejeva. Čuveni ruski igrač baleta je bio toliko oduševljen ovim krajem da je odlučio da kupi ostrvo Li Gali na putu između Kaprija i Amalfija. Među čuvenim gostima bili su i Žaklina Kenedi i Aristotel Onazis. Tada još kao gospođa Kenedi, Žaklina je ovde prvi put došla 1961. i zaljubila se u “najbolji sladoled i puding na svetu”, kako je rekla.

Osim Zefirelija, i ostali italijanski reditelji otkrili su obalu Amalfija kao idealan filmski set. Godine 1946. Roberto Roselini snima ovde neke scene za filmove Paisa i Il miracolo, po scenariju Frederika Felinija sa Anom Manjani u glavnoj ulozi. Rimska glumica odmah je ovde kupila malu kuću sa pogledom na more. Priča se da je tu bila u svom omiljenom restoranu “Hostaria di Bacco” kada je stigao telegram od Ingrid Bergman poslat Roseliniju. Iz telegrama je Ana Manjani saznala za ljubavnu vezu Roselinija sa slavnom Ingrid, iako su oboje tada bili u braku.

Među slavnim ličnostima koje su ovde kupile kuću su i Sofija Loren i Karlo Ponti, koji su postali vlasnici prelepe vile “Conca dei Marini” na par kilometara od Amalfija. Vilu je moguće videti samo sa mora, čuvena je po heliodromu, a slavni par i dalje svakog leta dolazi ovamo sa svojim prijateljima.

Ovde je Roman Polanski snimao film What?, nadrealnu dramu iz 1972. sa Marčelom Mastrojanijem koju je producirao Karlo Ponti. Ovde se još uvek može čuti priča kako je Marčelo Mastrojani u društvu Ketrin Denev tražio sobu na tri meseca, po bilo kojoj ceni, iako je hotel bio potpuno pun. Uspeli su da mu prilagode jednu prostoriju u improvizovani apartman koji je po slavnom filmu u kojem je glumio dobio ime Otto e mezzo (Osam i po).

Očarani katedralom, odlučili smo da kao i ranijih godina ručamo u restoranu “Sant Andrea” koji se nalazi bukvalno ispod stepenica katedrale. Jednostavan italijanski ručak, pica margarita i kapreze salata zaliveni kjantijem za 20 evra po boci, pod stepenicama magične katedrale koja čuva kosti Svetog Andrije, činio se kao Babetina gozba.