Vojska Srbije (VS) nastala je nakon proglašenja nezavisnosti Crne Gore; zvanično 8. juna 2006. uredbom Narodne Skupštine Republike Srbije. Dan Vojske Srbije je 15. februar, istovremeno i Dan državnosti Srbije. Odluku da upravo ovaj datum bude i vojni i državni praznik doneo je predsednik Srbije Boris Tadić u decembru 2006. Iako se predsednik Srbije nije izjasnio zašto se odlučio baš za 15. februar, iz pres službe njegovog kabineta 14. decembra 2006. beogradskom listu "Danas" je rečeno "da je normalno da se dva praznika obeležavaju istog datuma, jer je vojska jedan od simbola državnosti".

Osim što se od 2007. godine praznuje kao državni, 15. februar je i verski praznik, Sretenje. Obeležila su ga dva istorijska događaja – 1804. godine u malom šumadijskom mestu Orašcu počela je borba za konačno oslobođenje od Turaka, a 1835. knez Miloš Obrenović proglasio je u Kragujevcu prvi srpski ustav, Sretenjski ustav.

Ključne teme istorije devedesetih u istorijskim udžbenicima su raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), ratovi za jugoslovensko nasleđe, kriza na Kosovu ("Milosrdni anđeo", NATO bombardovanje 1999), pad Slobodana Miloševića i formiranje prve nekomunističke vlade u Srbiji posle Drugog svetskog rata 2001. godine.

KRATKO I NEJASNO: Vojsci su posvećena svega dva pasusa. "Formalni raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije počeo je 25. juna 1991. godine, kada je slovenački parlament, na osnovu rezultata referenduma izglasao nezavisnost ove republike. Sutradan je to isto učinio i hrvatski Sabor. Hrvatska je prethodno donela novi Ustav po kome je Srbima oduzet status konstitutivnog naroda. Porast međunacionalne mržnje i jačanje starih strahova zloslutno su ukazivali na ratni rasplet. (…) Ratovi za jugoslovensko nasleđe trajali su od 1991. do 1995. godine i doveli su do stvaranja pet samostalnih država na prostoru dotadašnje federativne Jugoslavije: Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Savezne Republike Jugoslavije (Srbije i Crne Gore). Jedina vojna sila koja je pokušavala da zaštiti teritorijalnu celokupnost Jugoslavije bila je Jugoslovenska narodna armija (JNA). Međutim, posle međunarodnog priznavanja svake od republika članica dotadašnje zajedničke države, JNA je bila u obavezi da se povuče sa njene teritorije. Ironijom istorije, nekadašnju partizansku vojsku u svakoj od republika počeli su nazivati ‘četničkom vojskom’. Tako je jugoslovenska vojska nadživela sopstvenu državu. U rat su se postepeno uključivale različite novoformirane vojske i paravojne formacije, koje su, stupajući u borbu sa JNA ili joj dajući podršku, počinile ratne zločine. I sama JNA, kao federalna vojska ‘tragajući za izgubljenim smislom postojanja i svojom državom’ najčešće prilikom oslobađanja sopstvenih kasarni i vojnika u njima, doprinela je razaranju mnogih gradova i stradanju brojnih civila u njima."

Na spisku optuženih za ratne zločine na eks-jugoslovenskim prostorima najviše je Srba – 92. Na spisku je i bivši pomoćnik načelnika Službe državne bezbednosti Srbije, Franko Simatović Frenki, po nacionalnosti Hrvat (videti okvir "Tribunal").

SOCIJALA: Prema članu 192 Zakona o vojsci koji je stupio na snagu 1. januara 2008. godine "oficiru, odnosno podoficiru služba prestaje sa pravom na penziju i pre ispunjenja opštih uslova za sticanje starosne penzije ako je navršio najmanje 20 godina penzijskog staža, od čega najmanje 10 godina u svojstvu profesionalnog vojnog lica, ako to zahtevaju potrebe službe koje nastaju usled organizacijsko-mobilizacionih promena u Vojsci Srbije".

Po ovom Zakonu muškarcu (oficiru ili podoficiru) koji je navršio 20 godina penzijskog staža pripada penzija u iznosu od 55 odsto od penzijskog osnova. Žena sa 20 godina staža službovanja u vojsci ima pravo na penziju u iznosu od 57,5 odsto od penzijskog osnova. Za svaku navršenu godinu penzijskog staža preko 20 godina penzija se povećava za 2,5 odsto od penzijskog osnova do navršenih 30 godina penzijskog staža. Za svaku navršenu godinu preko tih 30 godina penzijskog staža penzija se povećava za 0,5 odsto od penzijskog osnova, s tim što može iznositi najviše 85 odsto od penzijskog osnova.

S donošenjem Zakona o vojsci 1. januara 2008. odvojen je sistem penzijskog i invalidskog osiguranja od, uslovno rečeno, profesionalne vojne službe. Parametri koji su pratili primanja aktivnih pripadnika vojske i vojne penzije su odvojene. Sistem usklađivanja vojnih penzija će od sada ići po civilnim propisima i neće pratiti rast plata aktivnih pripadnika. To je jedina novina; iz Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika tvrde da to neće biti nepovoljno za vojne penzionere.

Prema dokumentaciji Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika iz decembra 2007, u Fondu su 51.884 korisnika čija je penzija u proseku 30.377 dinara. Po Zakonu o ministarstvima oblast socijalnog osiguranja vojnih osiguranika je u nadležnosti Ministarstva za rad i socijalnu politiku. Međutim, sredstva za finansiranje tih prava planirana su Instrukcijom Ministarstva odbrane u budžetu za 2008. godinu.

Tokom novembra i decembra prošle godine uređeno je oko 47.000 rešenja za lica kojima je profesionalna vojna služba prestala pre 1. avgusta 2004. godine. Kako je period od 1. avgusta 2004. obeležen postojanjem dve grupe korisnika vojnih penzija, Fond im nije isplatio 40 razlika po osnovu nadoknade za topli obrok i korišćenje godišnjih odmora. Stupanjem na snagu Zakona o vojsci Srbije 1. januara 2008, vlada je obavezna da u roku od tri meseca od tog datuma donese propis iz svoje nadležnosti o modalitetu vraćanja duga. Penzije će se isplaćivati u skladu sa zakonom, s tim što će usklađivanje njihovog rasta i dalje biti realizovano na način i u procentima kako je to u Republici Srbiji, odnosno u skladu sa Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju Republike Srbije. To znači da će se usklađivati dva puta – prvog aprila i oktobra, 75 odsto u odnosu na porast troškova života i 25 procenata u odnosu na porast prosečne plate u Republici Srbiji.

PENZIONERSKI PROBLEMI: Prema podacima Udruženja vojnih penzionera Srbije, prošlogodišnja prosečna plata oficira po činu i položaju iznosi 23.370 dinara (oko 290 evra), a podoficira 13.923 dinara što, "prevedeno" na evropsku valutu, iznosi oko 175 evra. Poređenja radi, neto zarada u Srbiji je u trenutku kada je rađen ovaj pregled, iznosila 24.200 dinara.

Prema podacima Ministarstva odbrane, više od 7000 vojnih penzionera nema rešeno stambeno pitanje. U posebno teškom položaju su izbegli i proterani oficiri i podoficiri srpske nacionalnosti koji su do raspada SFRJ službovali u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH. Mnogi od njih su smešteni u kolektivnim centrima, barakama, magacinima i drugim vojnim objektima gde, pored stanovanja u skučenim prostorijama,cela porodica živi u jednoj sobi i gde, ako ga ima, jedan mokri čvor koristi više desetina muškaraca, žena i dece. Mnogima podstanarstvo odnosi više od pola penzije zbog čega su prinuđeni da se prihvataju bilo kakvih poslova ili da se bave preprodajom i drugim vidovima nedozvoljene trgovine.

Ukidanjem velikog broja vojnih jedinica u mnogim mestima Srbije, ukinuti su zdravstveni centri i apoteke na koje su se oslanjali i vojni penzioneri. Od oko 150 mesta u kojima su ukinuti vojni garnizoni, ugovor je sklopljen sa oko 90 civilnih domova zdravlja čije će usluge moći da koriste i vojni penzioneri. Međutim, vojni osiguranici koji žive u mestima gde su ove ustanove prekinule sa radom prinuđeni su da pomoć traže u najbližem mestu gde postoje vojne zdravstvene ustanove.

BROJNO I DRUGO STANJE: Prema podacima Generalštaba Vojske Srbije, brojno stanje, uključujući i civilna lica na službi u VS-u, iznosi ukupno 28.000, od toga 4500 oficira, 7500 podoficira, 4000 profesionalnih vojnika, 8000 vojnika na služenju vojnog roka i oko 3500 civila na službi u VS-u. Rezervni sastav broji oko 96.000 pripadnika.

Brojno stanje pre prelaska na brigadnu formaciju sredinom 2006. iznosilo je ukupno 31.000: oko 4500 oficira, 8300 podoficira, 4700 vojnika po ugovoru, 8500 vojnika na služenju vojnog roka i oko 5000 civilnih lica na službi u VS-u.

Projekcijom smanjenja brojnog stanja Vojske Srbije i Crne Gore i Ministarstva odbrane, 2006. godine je predviđeno da broj pripadnika sa 38.325, koliko ih je tada bilo, u 2007. godini bude smanjen za 24,5 odsto i da iznosi 28.908. Prema objavljenim podacima, 2006. godine bilo je 8277 oficira, a planirano je da ih u 2007. bude 5526 (33 odsto manje), broj podoficira je sa 10.963 trebalo da bude smanjen na 7720 (30 odsto manje), dok bi se broj civilnih lica kojih je 2006. godine bilo 13.458, smanjio na 8559 (36 odsto manje). Povećanje je planirano jedino kod vojnika po ugovoru i to za 26 odsto – umesto 5627, trebalo je da ih bude 7103.

Prema strukturi oficira po činovima u prvoj polovini 2006, dok su vojsku činile i oružane snage Srbije i Crne Gore, najviše je onih u rangu od potporučnika do kapetana – 44 odsto, dok je u NATO armijama taj procenat 65–70 odsto. Majora je u Vojsci SCG i Ministarstvu odbrane bilo 11,1 odsto, a po standardima NATO-a ih je 18–22 odsto. Potpukovnika je čak 38,9 odsto (2432), dok ih je u NATO-u sedam do devet odsto; 1152 pukovnika čine 13,7 odsto oficirskog sastava u SCG, dok je njihov procenat u NATO-u 1,6 odsto. Broj generala u Vojsci SCG i Ministarstvu odbrane je 0,3 odsto, dok je NATO standard 0,3–0,6 odsto.

SPECIJALCI I OSTALI: Vojska Srbije od jeseni 2006. godine ima samo jednu Specijalnu brigadu sa 1000 pripadnika. Obrazovana je 29. septembra 2006. preformiranjem i objedinjavanjem 72. specijalne, 63. padobranske brigade i delova 82. pomorskog centra i Protivterorističkog odreda "Kobre". Komandant Specijalne brigade je pukovnik Ilija Todorov. Komanda brigade je u Pančevu, a jedinice su stacionirane u Nišu i Pančevu.

Specijalna brigada je elitna jedinica VS-a, s tradicijom protivdiverzantskih, protivterorističkih, izviđačkih, padobranskih i ronilačkih sastava. Za izvršavanje specijalnih i klasičnih dejstava brigada se može ojačati artiljerijom za podršku, inžinjerijom, oklopnim jedinicama, artijerijsko-raketnim jedinicama PVO-a, jedinicama za vezu, elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva, helikopterskim jedinicama i drugim snagama i sredstvima.

Od naoružanja i sredstava koja su do sada u upotrebi, VS raspolaže s 220 tenkova, 15 brodova, 80 aviona, 45 helikoptera, 500 oklopnih transportera i drugih oklopnih vozila, 280 artiljerijskih oruđa, 290 artiljerijskih raketnih oruđa protivvazduhoplovne odbrane i 70.000 komada pešadijskog naoružanja. Pored toga, postoje i remontna rezerva i viškovi naoružanja.

Pre prelaska na brigadnu organizaciju sredinom 2006. u naoružanju je bilo 700 tenkova, 20 brodova, 120 aviona, 90 helikoptera, 850 oklopnih transportera i drugih oklopnih vozila, 1000 komada artiljerijskog oruđa, 1800 komada artiljerijskog raketnog oruđa PVO i 140.000 komada pešadijskog naoružanja.

Procedura nabavke naoružanja i vojne opreme regulisana je Uredbom o pokretnim stvarima za posebne namene ("Službeni list SCG", broj 28/05, od 8. jula 2005) koja određuje vrstu naoružanja i vojne opreme i uređuje način i postupak njihovog pribavljanja za potrebe Ministarstva odbrane i vojske. Po prestanku postojanja državne zajednice Srbija i Crna Gora, nadležnost u ovoj oblasti prešla je na Republiku Srbiju.

NABAVKA, PO ZAKONU: O pribavljanju pokretnih stvari za posebne namene, shodno odredbama Uredbe o pokretnim stvarima za posebne namene, odlučuje ministar odbrane u skladu sa odobrenim sredstvima za finansiranje odbrane. Poverljiva nabavka obavlja se neposrednim ugovaranjem na način koji obezbeđuje ekonomičnost i efikasnost upotrebe budžetskih sredstava.

Osnovni kriterijum pri poverljivoj nabavci su kvalitet, funkcionalnost i cena. Postupak poverljive nabavke sprovodi komisija koju čini najmanje pet članova, od kojih je obavezno jedan iz sastava organizacione jedinice Ministarstva za čije se potrebe vrši nabavka, jedan iz organizacione jedinice Ministarstva nadležne za snabdevanje, jedan diplomirani pravnik iz unutrašnje organizacione jedinice sekretarijata Ministarstva, jedno stručno lice za finansijsko poslovanje i jedno stručno lice za pokretne stvari koje se nabavljaju iz sastava nadležnih organizacionih jedinica Ministarstva.

Ministar odbrane svojim aktom odobrava poverljivu nabavku, a starešina organizacione jedinice Ministarstva nadležne za snabdevanje obrazuje pomenutu komisiju.

Komisija je obavezna da sprovede sve predugovorne radnje, da o svom radu sačini izveštaj koji sadrži uporedni pregled elemenata bitnih za odlučivanje (kvalitet, cena, funkcionalnost, rokovi isporuke, garancije i slično) i da pripremi predlog odluke o poverljivoj nabavci. Izveštaj i predlog odluke o poverljivoj nabavci dostavljaju se starešini organizacione jedinice nadležne za snabdevanje Ministarstva.

Odluku u vezi sa poverljivom nabavkom donosi ministar odbrane. Pre stupanja na snagu Uredbe o pokretnim stvarima za posebne namene, nabavka naoružanja i vojne opreme se vršila shodno odredbama Pravilnika o planiranju i materijalnom i finansijskom poslovanju u Saveznom ministarstvu za odbranu u Vojsci Jugoslavije ("Službeni vojni list", br. 18/97, 22/98, 17/01, 22/02) i odredbama Uputstva o načinu pribavljanja i raspolaganja pokretnim stvarima za vojne potrebe i vršenje usluga u SMO-u i VJ-u ("Službeni vojni list", broj 16/98).

Nabavke su se obavljale javnim nadmetanjem a izuzetno neposrednom pogodbom.

POTENCIJAL I EFEKTIVA: Prema relevantnim procenama, broj građana sposobnih za vojnu službu je oko 2,5 miliona muškaraca starih između 15 i 49 godina.

Na tribini koju je prošle godine organizovao nedeljnik "Vreme", načelnik Generalštaba VS-a general Zdravko Ponoš napravio je paralelu između stanja u vojsci neposredno po istupanju Crne Gore iz državne zajednice i stanja kakvo je danas. "Sve što imamo grupisali smo u tri operativne komande – kopnene vojske, za obuku i komandu vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane. Na taj način, naravno, uštedeli smo i mnogo visokih činova. Nema potrebe za njima koliko je bilo pre", rekao je Ponoš.

Kada je Crna Gora istupila iz državne zajednice, Kopnenu vojsku su činile komanda kopnenih snaga u Nišu, komanda operativnih snaga u Kragujevcu i Novosadski korpus. Više od 50 raznih jedinica bilo je vezano na ove tri komande, što je general Ponoš okarakterisao kao "jako neracionalno". Kopnena vojska Srbije sada izgleda ovako – Specijalna brigada, četiri brigade kopnene vojske, artiljerijska brigada i rečna flotila.

Vazduhoplovstvo čine jedna raketna brigada protivvazduhoplovne odbrane, dve avio-baze i jedan Centar vazdušnog osmatranja, javljanja i navođenja. Postoje još dve manje jedinice veze i inžinjerije. Dve avio-baze su organizovane na način da sve jedinice vazduhoplovstva koje se baziraju na jednom aerodromu budu potčinjene jednoj komandi. Na taj način se uštedelo mnogo komandnog, logističkog i administrativnog kadra.

"Komanda za obuku je potpuno nova komanda. Tako nešto nismo imali. Postoji jak razlog zašto smo je ustanovili. Promenom strukture vojske i promenom fizionomije vojske postoji potreba da se promeni koncept obuke. Uvođenje instruktorskog sistema obuke zahteva da se centralizuje taj sistem, da se drži pod kontrolom. Svaki put kad radite tako neke radikalne promene, ne možete to da prepustite slučajnostima i zato smo to centralizovali", rekao je general Ponoš. Jedinice potčinjene Komandi za obuku su Centar za obuku kopnene vojske, vazduhoplovstva, logistike, poligon za obuku i još nekoliko specifičnih centara.

Vojsku Srbije čini osam rodova: pešadija, oklopnomehanizovane jedinice, artiljerija, inžinjerija, artiljerijsko-raketne jedinice za protivvazduhoplovnu odbranu, avijacija, pomorstvo i elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva.

Pored rodova, VS ima i 16 službi, devet opštih – obaveštajna, bezbednosna, veza, informatička, atomsko-biološko-hemijska, vazdušno osmatranje i javljanje, geodetska, hidrometeorološka i hidronavigacijska, i pravna služba i sedam logističkih – tehnička, intendantska, sanitetska, saobraćajna, veterinarska, građevinska i finansijska služba. U odnosu na raniju organizaciju, status roda izgubili su veza, ABHO i VOJ, koji su postali službe, a postojećim službama pridodate su obaveštajna, bezbednosna, hidrometeorološka i hidronavigacijska služba.

PRED UKIDANJE REGRUTA: Vojna obaveza u Republici Srbiji je opšta, a definiše se kao pravo i obaveza građana da učestvuju u pripremi za odbranu zemlje i da se angažuju u uslovima vanrednog stanja, neposredne ratne opasnosti i ratnog stanja. Počinje u 17. godini kada se omladinci uvode u vojnu evidenciju (V/E), traje do 60. godine, a sastoji se od regrutne obaveze, obaveze služenja vojnog roka i obaveze služenja u rezervnom sastavu.

Regrutna obaveza je početna faza realizacije vojne obaveze u kojoj se regruti uvode u V/ E, obavljaju lekarski pregledi i psihološka ispitivanja regruta, regrutovanje i uput na služenje vojnog roka. Regrutnoj obavezi podleže cela muška populacija.

Služenje vojnog roka predstavlja prvo praktično angažovanje dela vojnih obveznika u sistemu odbrane zemlje, i osnovni je način obučavanja i osposobljavanja građana za odbranu. Obaveza služenja u rezervnom sastavu podrazumeva učešće lica iz rezervnog sastava na vojnim vežbama, kursevima i drugim oblicima vojne obuke i izvršavanje drugih dužnosti propisanih zakonskim i podzakonskim aktima.

Nakon odvajanja Crne Gore iz državne zajednice, u Srbiji se pristupilo harmonizaciji vojne obaveze s međunarodnim standardima. Pravo prigovora savesti kao jedno od fundamentalnih ljudskih prava postalo je pitanje od prvorazrednog značaja za sistem vojne obaveze i sistem odbrane Republike Srbije. Međutim, normativna rešenja iz početne faze primene ovog instituta putem Uredbe o vršenju vojne obaveze iz 2003. bila su nedorečena i neusaglašena sa drugim aktima, što je uzrokovalo mnogobrojne probleme i nametnulo potrebu da se u toku 2005. godine donese Uredba o izmenama i dopunama Uredbe o vršenju vojne obaveze. Regruti koji vojni rok služe u civilnoj službi upućuju se na služenje vojnog roka u zdravstvene, spasilačke organizacije, organizacije za rehabilitaciju invalida i druge organizacije i ustanove koje se bave delatnošću od opšteg interesa koje odredi ministar odbrane, po pravilu u mestu prebivališta regruta.

PRIGOVOR SAVESTI: Rešenjem ministra odbrane određeno je 1187 organizacija i ustanova u koje se upućuju regruti na služenje vojnog roka u civilnoj službi na teritoriji Republike Srbije. Vojnici koji vojni rok služe u civilnoj službi obučavaju se za odbranu zemlje u smislu ukazivanja samopomoći i prve pomoći, u postupcima otklanjanja posledica elementarnih nepogoda, ratnih razaranja, tehničko-tehnoloških opasnosti, upoznavanja sa opasnostima (mirnodopskim i ratnim) koje mogu ugroziti zdravlje i živote ljudi, životnu sredinu, materijalna i kulturna dobra i osnovna pravila međunarodnog humanitarnog prava. Obuka za odbranu zemlje traje 84 nastavna časa (14 radnih dana) a izvodi se u područnim organima Ministarstva odbrane. U poređenju sa vojnicima na služenju vojnog roka sa oružjem, vojnici na služenju vojnog roka u civilnoj službi obučavaju se za mnogobrojne radnje i postupke od značaja ne samo za odbranu zemlje nego i za ličnu i kolektivnu zaštitu.

Pravo na prigovor savesti danas je pravno regulisano u više desetina zemalja sveta. Pravna regulativa prigovora savesti se znatno razlikuje od zemlje do zemlje. U nekima je pravo na prigovor savesti liberalno, broj prigovarača savesti je velik, procedura ostvarivanja prava na prigovor savesti jasno utvrđena a služenje vojnog roka zamenjeno služenjem u civilnoj službi (Švedska, Finska, Nemačka, Slovenija, Hrvatska itd.). U drugima, pravo na prigovor savesti je deklarativno, pravna procedura nije jasno utvrđena, broj prigovarača savesti je mali, a jedan broj država (Albanija, Belorusija, Turska) uopšte ne poznaje pravo na prigovor savesti.

Zakonom o amnestiji koji je donet 18. aprila 2006. amnestirana su lica koja su do tog trenutka učinila, odnosno za koja je postojala osnovana sumnja da su učinila krivično delo izbegavanja vojne obaveze. Amnestija, međutim, ne znači i oslobađanje od vojne obaveze. Amnestija obuhvata oslobađanje od krivičnog gonjenja, oslobađanje od izvršenja kazne i brisanje osude za vojne obveznike koji su došli u takvu situaciju zbog neodazivanja pozivu za regulisanje vojne obaveze. Svi regruti, pa i oni koji su amnestirani od krivične odgovornosti, obavezni su da poštuju proceduru za odlaganje služenja vojnog roka podnošenjem takvog zahteva najbližem diplomatsko konzularnom predstavništvu u zemlji u kojoj žive. Ukoliko ne odgovore takvoj obavezi, mogu ponovo doći pod udar zakonskih propisa o izbegavanju vojne obaveze.

Percepcija služenja vojnog roka u Srbiji se promenila. U vreme SFRJ ispraćaj sina u vojsku značio je sreću za porodicu, a za regruta čast i priznanje zrelosti. Tokom devedesetih godina prošlog i u prvih pet godina ovog veka regruti su na razne načine izbegavali služenje vojne obaveze.

Najčešći razlozi neodazivanja su: neuručenje poziva od strane PTT radnika, boravak u inostranstvu bez odobrenja VTO-a i izbegavanje prijema poziva zbog promene adrese. Vrlo mali broj regruta prijem poziva svesno izbegava. Za takve regrute izdati su nalozi za privođenje, a stepen njihove realizacije je svega 12 odsto. Za razliku od prethodnih godina, odziv regruta septembarske klase 2007. godine bio je 99 odsto u odnosu na planirani broj. Poređenja radi, u martovskom uputnom roku 2007. u jedinice se odazvalo 76 odsto regruta, a u toku 2006. odziv regruta na služenje vojnog roka sa oružjem iznosio je 63 odsto: od planiranih 33.146, u jedinice se javilo 20.776 regruta.

VOJNO OBRAZOVANJE: Prema podacima Ministarstva odbrane, u školskoj 2007/08. godini na Vojnu akademiju je primljeno ukupno 618 studenata, od toga 30 devojaka, upisanih ove školske godine na smerove pešadija, ABHO, avijacija, tehnička služba i veza. To je prvi put da se devojke školuju za oficire VS-a. Na školovanju u stranim vojnim akademijama je 12 studenata: šest u Grčkoj, pet u Italiji i jedan u SAD. U Vojnoj gimnaziji je ukupno 369 učenika, od kojih će najbolji nastaviti studije na Vojnoj akademiji. U školi nacionalne odbrane trenutno je 17 oficira na generalšabnom usavršavanju i 33 oficira na komandno-štabnom usavršavanju. Trenutno je 68 oficira i podoficira na usavršavanju van Srbije.

Prema podacima koje je predstavilo Ministarstvo odbrane, u aktivnoj vojnoj službi u Srbiji u 2006. na dužnosti oficira, podoficira i vojnika angažovana je 181 žena, što iznosi oko 0,3 odsto od ukupnog broja profesionalnih vojnih lica. U Kopnenoj vojsci ukupno je angažovano 130 žena, od kojih devet obavlja dužnost oficira, 17 su podoficiri, a 104 žene vojnici. U Vazduhoplovnim snagama i protivvazduhoplovnoj odbrani, od ukupno 27 žena jedna je oficir, 20 su podoficiri, a šest vojnici. U Ministarstvu odbrane rade 24 žene, od kojih su osam oficiri, a 16 vojnici.

Vojnicima pripadaju dva kompleta (osnovni i dopunski) uniforme i druge lične opreme. Vojnicima na odsluženju vojnog roka omogućeno je organizovano kupanje dva puta sedmično (grupno), a u letnjem periodu i svakodnevno pojedinačno tuširanje. Vojnici na zadacima u objektima ishrane, uslužnih delatnosti i radionicama (tehničke i druge radionice, vojni restorani, objekti intendantskih uslužnih delatnosti, ambulante, izdvojeni sastavi i slično) imaju mogućnost svakodnevnog kupanja nakon završetka rada tokom cele godine, s obzirom na to da su u ovakvim objektima instalirani zasebni kapaciteti za kupanje. Vojnicima je svakog meseca obezbeđen potrošni materijal (toaletni papir, papirne maramice, sapun za umivanje i slično). Vojnicima na odsluženju vojnog roka pripada i mesečna nadoknada koja je namenjena i za kupovinu sredstava za održavanje lične higijene koje VS ne nabavlja centralizovano (pasta za zube, pena za brijanje, nožići za brijanje, losion posle brijanja, šampon za pranje kose i slično).

Vojni budžet iznosi nešto manje od 2,4 odsto ukupnog bruto društvenog proizvoda (BDP). Predlogom budžeta za 2008. godinu, VS raspolaže sa oko 67 milijardi dinara, odnosno 1,2 milijarde američkih dolara. Za funkcionisanje oružanih snaga iz budžeta je izdvojeno 65,3 milijarde dinara, dok će razliku od gotovo 1,8 milijardi dinara nadomestiti vojska iz sopstvenih prihoda.

BUDŽET I BUDUĆNOST: Ministarstvo odbrane Srbije garantuje da će u 2008. godini sistem odbrane "biti podignut na znatno viši nivo". Glavni prilog ovoj tezi je činjenica da je sa vladom postignut dogovor da se resorno ministarstvo oslobodi obaveza isplaćivanja vojnih penzija. To će, objašnjavaju u Ministarstvu odbrane, ostaviti veliki manevarski prostor kad su u pitanju opremanje, investicije i modernizacija oružanih snaga. Polovina ukupnih sredstava odlazi na plate, oko 30 odsto za održavanje i oko 20 odsto za investicije. To je više nego za protekle tri-četiri godine zajedno. Poređenja radi, Ministarstvo odbrane Norveške oko 40 odsto novca izdvaja za plate zaposlenih, oko 30 odsto za održavanje i oko 30 odsto za investicije. Prema predlogu vojnog budžeta, 18,3 milijarde dinara trebalo bi da se izdvoji za plate, dodatke i naknade zaposlenih, nešto više od dve milijarde dinara za zgrade i građevinske objekte i skoro toliko za službena putovanja. Milijarda će ići na socijalna davanja a 3,6 milijardi na socijalne doprinose.

Vojni analitičari smatraju da predlog novog budžeta Srbije nagoveštava da se posle niza godina u Ministarstvu odbrane ponovo razmišlja o modernizaciji oružanih snaga. Đorđe Popović, analitičar iz Centra za civilno-vojne odnose, ocenio je da je vojni budžet predviđen za 2008. godinu u skladu sa NATO standardima, kojima teži srpska vojska. Makedonija je, na primer, za 2008. godinu izdvojili 2,6 odsto BDP-a za vojsku i zbog toga pretrpela ozbiljne kritike iz NATO-a. U zapadnoj alijansi smatraju da je sve iznad 2,4 odsto BDP-a previše novca za oružanu silu.

Takođe, najavljeno je da bi 2008. konačno trebalo da počne i stambeno zbrinjavanje vojnih kadrova i poboljšanje njihovog socijalnog položaja. Predstavljajući šestomesečni presek rada svog tima, ministar vojni Dragan Šutanovac obećao je da će ove godine biti kupljeno 309 stanova za potrebe zaposlenih u vojsci, kao i da će iz budžeta resornog ministarstva biti izdvojeno milijardu dinara za subvencionisane stambene kredite.

PARTNERSTVO ZA MIR: Program Partnerstvo za mir (PzM) pokrenut je januara 1994. godine na NATO samitu u Briselu, radi unapređenja stabilnosti i bezbednosti u Evropi. Na sastanku šefova država članica NATO-a, koji je 28. i 29. novembra 2006. godine održan u Rigi, doneta je odluka da se Srbija, BiH i Crna Gora priključe Partnerstvu za mir. Naše članstvo je formalno usledilo 14. decembra 2006. kada je predsednik Republike Srbije Boris Tadić potpisao Okvirni dokument u sedištu NATO-a u Briselu.

Na predlog ministra spoljnih poslova marta 2004. godine imenovan je specijalni izaslanik Ministarstva spoljnih poslova pri NATO-u, u rangu ambasadora. Time je uspostavljena direktna komunikacija i stvoreni uslovi da se saradnja i odnosi sa NATO-om intenziviraju, prodube i još više konkretizuju.

Sprovodeći odluku Skupštine Srbije od 5. juna 2006. godine, kojom se konstatuje da je Srbija preuzela sve međunarodne obaveze, posle referenduma o nezavisnosti u Crnoj Gori, ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Drašković je pismom od 6. juna 2006. godine obavestio generalnog sekretara NATO-a Japa de Hop Shefera da, u skladu sa ovom odlukom, Republika Srbija preuzima sve obaveze koje se odnose na saradnju sa NATO-om. Sa ovim se, u svom pismu od 27. juna 2006. godine, saglasio i generalni sekretar NATO-a, koji je izrazio spremnost za nastavak saradnje i potvrdio dalje važenje potpisanih sporazuma i programa saradnje.

Imajući to u vidu, ministar spoljnih poslova Vuk Drašković uputio je avgusta 2006. godine pismo generalnom sekretaru NATO-a Japu de Hop Sheferu i svim ministrima inostranih poslova zemalja članica NATO-a, tražeći odlučniju i dodatnu podršku za naš prijem u Partnerstvo za mir. Razgovori ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića sa gensekom Alijanse u Njujorku, tokom redovnog zasedanja GS UN-a septembra 2006. godine, kao i susret u Briselu 23. novembra 2006. godine, znatno su doprineli u pridobijanju naklonosti za taj zahtev.

Tokom ovog perioda nastavljen je proces intenzivne reforme sistema odbrane, što je u sedištu NATO-a ocenjeno kao veoma pozitivno i u velikoj meri je uticalo na konačno donošenje odluke o prijemu Srbije u PzM. Paralelno se odvijala i bilateralna saradnja u vojnoj oblasti sa najuticajnijim zemljama Alijanse, što je dodatno pogodovalo formiranju pozitivnog pristupa da se Republika Srbija konačno primi u PzM. Takođe, u pripremi za Samit NATO-a u Rigi novembra 2006. vođene su koncentrisane i obuhvatne aktivnosti za pridobijanje podrške članica. Značajniji zaokret u tom pogledu učinjen je tokom posete predsednika Republike Srbije Borisa Tadića sedištu NATO-a, jula 2006. godine. Predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica obrazložio je Akcioni plan o saradnji sa Haškim tribunalom, sredinom jula 2006. godine u Briselu, čijom primenom je uslovljen prijem Srbije u PzM.

U deklaraciji iz Rige pod tačkom 36. uneto je da su lideri NATO zemalja jednoglasno odlučili da se Srbija "pozove da se priključi PzM-u i Evro-atlantskom partnerskom savetu". Odluka je bazirana na proceni Alijanse da je "ovaj korak učinjen da se reafirmiše značaj koji se pridaje vrednostima i principima sadržanim u osnovnim dokumentima Evro-atlantskog partnerskog saveta, naglašavajući da se od Srbije i BiH očekuje puna saradnja sa Haškim tribunalom".

Predsednik Srbije Boris Tadić potpisao je 14. decembra 2006. godine Okvirni dokument u kom su sadržana osnovna načela na kojima se PzM zasniva. Time je Srbija i zvanično postala članica Programa PzM i stekla pravo da učestvuje u radu Evro-atlantskog partnerskog saveta i drugih tela PzM-a.

Sledeći korak u približavanju Alijansi usledio je 18. decembra 2006, kada je u Beogradu otvorena NATO kancelarija za vezu (Military Liaison Office), čije prostorije se nalaze u Ministarstvu odbrane Republike Srbije, a na čijem čelu je brigadni general Janik Aset (Yannick Asset). Osim tadašnjeg ministra odbrane Zorana Stankovića i ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića, svečanom otvaranju je prisustvovao i zamenik generalnog sekretara NATO-a A. M. Rico i komandant Združenih snaga NATO-a u Napulju admiral H. Ulrih. Na ovaj način uspostavljen je direktan institucionalni oblik povezivanja i saradnje Srbije i NATO-a. Pored susreta sa visokom zvaničnicima Republike Srbije, zamenik genseka NATO-a A. M. Rico je održao i predavanje u Diplomatskoj akademiji Ministarstva inostranih poslova.

Vlada Srbije je 27. jula 2007. usvojila Prezentacioni dokument koji definiše oblasti saradnje sa NATO-om, aktivnosti koje nameravamo da preuzmemo kako bismo ostvarili ciljeve partnerstva, kao i vojne i druge kapacitete koji se stavljaju na raspolaganje za Program PzM. Dokument je generalnom sekretaru NATO-a Japu de Hop Sheferu uručio ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić tokom posete sedištu NATO-a 5. septembra 2007.

Saradnja Srbije sa NATO-om je u usponu od 2001, intenzivirana je i kroz realizaciju redovnih jednogodišnjih programa saradnje od 2004 godine. Ovaj vid saradnje odobren je 2003. sa ciljem naše pripreme za Program PzM i njime su obuhvaćeni organizacija seminara o iskustvu drugih zemalja u PzM, organizaciji NATO, vojnom budžetu, kao i demokratskoj kontroli oružanih snaga. Osim toga, program podrazumeva saradnju s NATO-om u oblasti reforme bezbednosnog sektora, planiranja u vanrednim situacijama, konverziji baza, resocijalizaciji viška vojnog osoblja i drugo.

Srbija učestvuje u više regionalnih inicijativa NATO-a. Predstavnici parlamenta Srbije od 2002. godine redovno učestvuju na godišnjim sastancima Parlamentarne skupštine NATO-a u statusu posmatrača.

U saradnji sa NATO agencijom za održavanje i snabdevanje (NAMSA), u Tehničko-remontnom zavodu u Kragujevcu se od 2003. realizuju projekti uništavanja malog i lakog oružja i protivpešadijskih mina. Ovaj projekat je u međuvremenu uspešno okončan.

Realizacija tzv. Trust Fund projekta NATO-a za prekvalifikaciju i integraciju viška vojnog osoblja, u vrednosti od oko šest miliona evra, pokrenuta je decembra 2005. kao podrška postojećem programu PRIZMA, čime se nastavlja pomoć NATO-a rešavanju socijalne dimenzije procesa smanjenja vojske. Realizaciju ovog programa pomaže i Međunarodna organizacija za migracije. Vlade Danske, Italije i Španije odlučile su da finansijski pomognu ovaj poverilački fond.

Početkom 2006. osnovana je Grupa NATO–Srbija za reformu odbrane (Defence reform group – DRG) s kontinuiranom dinamikom aktivnosti čiji su rezultati visoko ocenjeni od najviših predstavnika NATO-a i zemalja članica. Do sada je održano više radnih sastanaka, na kojima učestvuju eksperti iz sedišta NATO-a i vojni predstavnici u ambasadama zemalja članica NATO-a u Beogradu.

Republika Srbija je dobila status posmatrača u SEDM, uključena je u Viljnus grupu, prihvaćena je da učestvuje na sastancima Američko-jadranske povelje i redovno učestvuje na donatorskim konferencijama Forum za pomoć zemljama Jugoistočne Evrope SEEC.

MIROVNE MISIJE: U mirovnim misijama u svetu VS učestvuje u tri zemlje sa 15 ljudi. U Liberiji i Obali Slonovače oficiri VS-a su posmatrači u mirovnim procesima, a u Kongu se smenjuju šestočlani medicinski timovi. Ministarstvo odbrane Srbije učestvuje u mirovnoj operaciji u Liberiji (UNMIL) od 10. decembra 2003, kada su dva vojna posmatrača upućeni u misiju. Trenutno se u Liberiji nalazi šest vojnih posmatrača. Zamena se vrši po isteku mandata od godinu dana i do sada je u misiji učestvovalo 20 pripadnika Ministarstva odbrane i VS-a.

U mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Obali Slonovače (UNOCI) Ministarstvo odbrane Srbije učestvuje od 1. maja 2004. sa tri vojna posmatrača. Do sada je u misiji učestvovalo devet pripadnika VS-a.

Od 7. marta 2003. godine, kada je upućen prvi sanitetski tim u DR Kongo, u misiji je bilo angažovano 48 pripadnika Ministarstva odbrane i VS-a u osam sanitetskih timova sa mandatom od šest meseci – 18 oficira, 18 podoficira i 12 civilnih lica (11 žena). Trenutno se u misiji nalazi osmi tim (AMET-8).

U planu je i učešće u međunarodnoj operaciji podrške miru u Avganistanu (ISAF) u sastavu belgijskog kontingenta. Očekuje se da će dva oficira biti raspoređena u sastav belgijske čete za obezbeđenje aerodroma Kabul, a jedan u belgijsku logističku jedinicu.

Planirano je i učešće u Mirovnoj misiji Ujedinjenih nacija u Sudanu (UNMIS). Na osnovu procene ljudskih i materijalnih resursa kojima Ministarstvo odbrane trenutno raspolaže, predloženo je angažovanje tri oficira na dužnostima vojnih posmatrača.

Ministarstvo odbrane je septembra 2006. završilo učešće u mirovnoj misiji Ujedinjenih nacija u Burundiju (ONUB), a maja 2005. mirovnu misiju Ujedinjenih nacija u Istočnom Timoru (UNMISET).