Međunarodna izložba ilustracija “Voli me, ne voli me” u Domu kulture Studentski grad u Beogradu počela je od lepog sećanja na istoimenu dečju igru.

Pokrenula ga je književnica iz Zagreba, Beograđanka Ana Đokić, tako što je 2012. godine pozvala 14 hrvatskih ilustratora da svojim jezikom opišu šta je za njih “Voli me, ne voli me”, igra otkidanja latica ne bi li se odgonetnulo da li me voli ili ne onaj ko me zanima, i da te svoje radove pokažu na izložbi u Zagrebu. Danas, deset godina kasnije, u Beogradu izlaže 124 umetnika. Pomenimo samo domaćine: Ana Petrović, Bob Živković, Ana Momčilović, Bojana Sinđić i Stefan Jeremić.

Posle izložbe u Zagrebu “mislila sam da je to kraj priče”, kaže za “Vreme” Ana Đokić.

“Sticajem okolnosti, imali smo priliku da naredne godine postavimo izložbu u Sarajevu, pa smo se dosetili da pozovemo bosanskohercegovačke autore da se priključe projektu. Otvaranje je bilo veličanstveno! Mislim da je čak 300 ljudi videlo izložbu samo prve večeri. To nikad ni ranije ni kasnije nisam doživela!
U Kopenhagenu nam se priključila grupa multikulturalnih umetnika sa svih strana sveta, slično je bilo i u Austriji. U Ujedinjenim Arapskim Emiratima nismo mogli da izlažemo radove na kojima je bilo i najmanjih naznaka golotinje, ali nismo pravili problem zbog toga. Prihvatili smo i to kao deo ove ‘voli me, ne voli me’ priče.”

Najčešće asocijacije povodom naslova projekta su dečja igra i ljubavni odnos, pa je na izložbi ova potonja tema i najzastupljenija. “Neki od autora su se osvrnuli i na odnos roditelj-dete ili čovek- priroda”, priča za “Vreme” Ana Đokić i dodaje da je “jedan od komentara posetilaca u Beogradu bio da je dijapazon ‘ne voli me’ likovnih rešenja mnogo različitiji od onog ‘voli me’. Izgleda da svi mi na sličan način doživljavamo stanje ljubavi, a svako od nas potpuno različito oseća stanje ne-ljubavi”.

Očekivalo bi se da mesto stanovanja određuje umetnikov pristup ovoj temi, da autori iz, na primer, Emirata, drugačije pričaju o ljubavi i ne-ljubavi od kolega iz Slovenije. Ana Đokić ocenjuje da “ljubavna tematika, bilo da se odnosi na romantičnu ljubav, ljubav prema porodici ili prirodi, nadilazi svaku teritorijalnu podelu. Ne bih rekla da doživljaj ljubavi zavisi od države u kojoj živimo. Možda samo o nekim vidovima ljubavi ne pričamo javno ako smo rođeni u zemlji u kojoj se o romantičnoj ljubavi ne govori izvan četiri zida, kao u Emiratima. U drugim zemljama se, naprotiv, govori javno i o ljubavi i o seksualnom opredeljenju, što možemo da vidimo najpre u radovima autora iz Austrije i Danske. Neki autori su s humorom pristupili temi, najviše ih je iz Hrvatske, dok se u većini radova autora iz Bosne i Hercegovine oseća onaj čuveni bosanski sevdah”.

U kontekstu aktuelnih dešavanja u regionu, naziv projekta i izložbe je neverovatno primenljiv na odnose među državljanima pređašnjih jugoslovenskih republika. Ana Đokić, međutim, kaže da nije imala na umu i taj aspekt svoje teme i da joj je “najvažnije da se izložba širi i da gostuje u različitim državama bez obzira u kakvim su te države međusobnim političkim ili verskim ili kulturološkim odnosima. Izložba ‘Voli me, ne voli me’ priča o ljubavi, nadilazi sve te ne voli/ voli političke igre. Nakon Beograda putujemo u Iran, i to u Teheran i Isfahan, zatim u Crnu Goru i u Litvu. Ljubav i umetnici ne poznaju i ne priznaju granice. Mi svi, prvenstveno, imamo pravo da se volimo. O tome ova izložba priča”.