Iako sećanje poprilično doseže u prošlost, primer fudbalskog poniženja sličan ovom poslednjem u Bakuu nije lako pronaći. Jednom smo, tamo negde 1965. u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Engleskoj, izgubili u Oslu od Norveške sa 3:0, tada se, kao vic ili anegdota, pričalo da su neki kelneri koji su tokom dana služili naše zvezde uveče "servirali" tri komada… Norveška je tada bila četvrta kategorija, daleko od današnje solidne pozicije u evropskoj hijerarhiji i s nacionalnim prvakom (Rosenborg), koji (za razliku od našeg) gotovo redovno igra Ligu šampiona. Zbog tog poraza "promašili smo" Svetsko prvenstvo 1966. u Engleskoj, ali smo dve godine kasnije bili evropski vicešampioni i čak moralni pobednici jer smo u finalu protiv Italije, u prvom meču, drastično pokradeni.

USPONI I PADOVI: Razlika između "onda" i "sad" je u sposobnosti podizanja. Mnogo puta je rečeno da nije sramota pasti, već ne ustati. A naša fudbalska istorija kao da je satkana od uspona i padova, po sistemu toplo-hladno. Posle uspeha 1968. došao je neuspeh 1970. kada smo preskočili Mundijal u Meksiku. Nije nas bilo ni u završnici EP 1972, ali smo potom vezali SP 1974. i EP 1976. (četvrti u Beogradu). Potom smo promašili SP 1978. u Argentini i EP 1980, da bismo opet povezali SP 1982. i EP 1984, ali uz rezultatske debakle, daleko od očekivanja javnosti. Potom je usledila nova dupla pauza, Meksiko 1986. (SP) i Nemačku 1988. (EP) otpratili smo na TV. Oporavak je došao 1990. (peti na SP u Italiji, prokletstvo penala protiv Argentine u četvrtfinalu), pa glatka kvalifikacija (bez poraza) za Švedsku 1992. Odande smo vraćeni zbog sankcija zbog kojih je usledilo prinudno preskakanje SP 1994. u SAD i EP 1996. u Engleskoj. Usledio je povratak za SP 1998. u Francuskoj (osmina finala, među 16 na svetu, kako to danas lepo zvuči), pa odlazak na EP 2000. (četvrtfinale, 8. u Evropi, doduše uz teniski poraz – 6:1 – od Holandije u četvrfinalu). Kao po pravilu, red je bio na "hladno": propušteno SP 2000. u Japanu i Koreji, sada imamo 0,0001 odsto šansi da se kvalifikujemo za EP u Portugalu iduće godine.

Ciklični usponi i padovi imali su svoje zakonitosti, razloge, objektivne i subjektivne okolnosti. Zajednička crta je da smo se uvek podizali i vraćali, istina sa ulogama koje nisu bile u skladu s našim ambicijama, ali ni ambicije nisu bile u skladu s realnim mogućnostima. Od fudbalera se stalno očekivalo da naprave "nešto veliko", da bar zaigraju u nekom finalu ako već ne mogu da budu svetski i evropski prvaci. U međuvremenu, dok smo mi uglavnom stagnirali, drugi su napredovali. Razlika između fudbalskih sila i "fudbalskih bezveznjaka", nekada tako vidljiva i izražena u rezultatima poput 12:1, ili 9:0, danas je svedena na minimum, Engleska, Italija ili Nemačka mogu biti presrećne kad pobede u Minsku, Kišinjevu ili Tirani…

Fudbal je prvi među kolektivnim sportovima prihvatio ideju pozivanja igrača iz inostranstva, Skoblar i Jusufi bili su među prvim "legionarima" koji su pozivani u reprezentaciju, kasnije je to postala praksa a stalni odliv igrača doveo je do druge krajnosti – da u prvih 11 često nije bilo nijednog iz domaće lige. Za razliku od košarke, odbojke, rukometa ili ovih dana aktuelnog vaterpola (Nenad Manojlović je u Kranj odveo sedam novih klinaca a vratio se s novom titulom!), fudbal nikada nije znao, ili nije mogao, da nađe meru u odnosu domaći – stranci. Pošto je domaća liga sistematski slabljena i omalovažavana, uz niz prljavih rabota koje su tolerisane sa svih strana, opredeljenje za "izvozni kadar" izgledalo je logično, ali takođe nije bilo garancije da će se ostvariti željeni rezultat.

DEFILE SELEKTORA: Ako je nesporno da rukovodstvo FSJ-a, sa Miljanom Miljanićem na čelu, zaslužuje čestitke za uspešan povratak na međunarodnu scenu posle sankcija i, posebno, za očuvanje FSJ-a od pogubnog političkog uticaja funkcionera bivšeg režima, poslednje godine donele su nekoliko loših procena i loših odluka, mada krivicu ne treba svaljivati isključivo na rukovodeće ljude iz FSJ-a. Milan Živadinović i Ilija Petković napustili su plavi brod posle prve ozbiljnije dolarske ponude iz Saudijske Arabije i Kine, Boškov je bio prinudno, kompromisno rešenje ali je, na kraju krajeva, on odradio posao: kvalifikovali smo se za EP i bili 8. u Evropi što danas izgleda kao neostvarivo. Kao velike greške pokazali su se Milovan Đorić i Dejan Savićević.

Ishod avanture sa Savićevićem mogao se naslutiti još kada je imenovan, ali u opštoj euforiji zbog dolaska "nove generacije" sa Draganom Stojkovićem na čelu (predsednik) i Savićevićem (selektor) zaboravilo se da takvo opredeljenje, naročito za klupu, nosi i rizik. Da se neko prisetio neprijatnih iskustava jednog Platinija (kome je Ivica Osim 1988/89. držao lekcije iz fudbalske taktike koju su na terenu sprovodili baš Piksi i Dejo), ili rumunske legende Georgea Hadzija, koga je u baražu za Japan i Koreju nadigrala Slovenija Srećka Kataneca, mogao je da pretpostavi da stvari možda neće završiti baš najbolje… Mogao je, ali nije, i sada ne vredi razapinjati Deju Savićevića. Sigurno je želeo najbolje, ponešto je i uradio dobro, pružio je šansu nekolicini mlađih igrača, igra u Napulju protiv Italije bila je jedna od najboljih poslednjih godina, ali nije bilo kontinuiteta… Nespreman za posao koji mu je uvaljen, opredelio se za "zihericu", za licitaciju sa šest štihova u ruci…. Od tima koji je u Lesteru, uprkos porazu od 2:1, igrao sasvim solidno, već za Helsinki nije ostalo gotovo ništa jer su na teren morale proverene snage… Mnogi (pogrešno) misle da je Dejo kriv zato što je dopustio da mu se drugi mešaju u posao, ali situacija je potpuno suprotna: on čak ni svoje najbliže saradnike, iskusne trenera kakvi su Vladica Popović i Mile Tomić, ništa nije pitao. Verovao je sebi i svom instinktu igrača i – izgoreo. Nevolja je što je s njim, bar za dve godine, izgoreo i naš fudbal…

Sledi neizbežno pitanje šta sad. Sve se vrti oko ličnosti selektora, odnosno njegove sposobnosti da znanje i autoritet (pod uslovom da ga ima, naravno) prenese na igrače. Radomir Antić se još jednom pojavljuje kao idealan kandidat, tim pre što će od 30. juna biti slobodan, ali njegova averzija prema FSJ-u i nekim ljudima u njemu jača je od njegove (nekadašnje?) zelje da "jednog dana bude selektor svoje zemlje"? Ako još želi da radi taj posao, mora znati da je taj dan došao. Mora se reći da su ljudi koji su vodili ili vode FS SCG više puta nudili Antiću mesto selektora, isto kao i Dušanu Bajeviću i Ljupku Petroviću, ali su ovi odbijali iz svojih razloga.

Ako Antić opet odbije, selektora treba potražiti kod kuće. Po mom mišljenju, samo su dva kandidata: Ljubiša Tumbaković i Vladimir Petrović Pižon. Prvog još opterećuje neprijatna epizoda verbalnog obračuna i pretnji novinaru RTS-a Nedeljku Kovinjalu (zbog čega je napustio Partizan), na drugog se još nekako, potpuno neopravdano, gleda kao na "mladog trenera". Pižon ima 47 godina i poduži trenerski staž. Ima ono što je najvažnije za taj posao: talenat, osećaj za igru i igrača. Ne tako davnih vremena kada je Zvezda prašila jedan Kajzerslautern sa 4:0 i mučila Barselonu sa Ronaldom, igrajući s klincima kakvi su bili Dejan Stanković i Perica Ognjenović, danas se sećamo s nostalgijom, kao i povremenih dobrih rezultata naše reprezentacije. Onaj ko bude izabran mora se obavezati da će ostati najmanje dve godine (jasno, uz klauzulu o obeštećenje ako ga druga strana otpusti), a svi zajedno treba da rade na otrežnjenju javnosti koja mora shvatiti i prihvatiti da u fudbalu nismo više nikakva sila (ako smo ikada i bili) i da smo od protivnika za izbegavanje postali rival za priželjkivanje: naizgled atraktivni, a u suštini laki za eliminisanje.

Budućeg selektora čeka težak posao jer je domaća liga i dalje nejaka da izbaci kvalitet za evropski vrh a većina igrača koji su u boljim inostranim klubovima bliži su kraju karijere nego zenitu… Za sve zajedno biće bolje da u skorije vreme ne očekujemo ništa dobro. Razočaranje će biti manje, a (eventualan) uspeh, ili nagoveštaj oporavka, prijatno iznenađenje.