Podne je, 15. septembra 1991. Vratio sam se sa predavanja na fakultetu i upalio radio u stanu koji sam tih godina delio sa sestrom i njenom decom. Između dve vesele muzičke numere, voditelj je rekao da je avion JNA greškom gađao mesto Bač u Vojvodini i da ima mrtvih. Pokušao sam da dobijem roditelje telefonom, veze su bile u prekidu, pa sam seo u prvi autobus i otišao za Bač. Kako smo se primicali mom rodnom mestu, video sam dim koji se vije iz pravca Železničke stanice, dela u kojem je naša kuća. Zatekao sam roditelje u podrumu. Sirena sa Vatrogasnog doma i zvona sa crkava upozoravali su meštane da ostanu u kućama. U tekstu koji sam tada napisao za "Vreme" pod naslovom "Pogrešno mitraljirana deca" opisao sam šta se dogodilo.

Naime, pilota JNA je, kako je kasnije rekao, zavarao odsjaj vode na ribnjaku pored Bača i pomislio je da je pod njim Vukovar. Spustio se i opalio rafal po ulici koja i danas nosi ime maršala Tita. Jednoj devojčici koja se igrala na cesti rafal je presekao noge. Posle je avion bombardovao fabriku "Milan Vidak" gde je poginulo petoro radnika. Kada sam se vratio u Novi Sad, govorio sam o ovom događaju na "Prozoru" koji smo svake večeri iz prostorija Nezavisnog društva novinara Vojvodine održavali tačno u 19.30 kako bismo Novosađanima saopštili vesti koje neće čuti u Dnevniku RTS-a. Koliko znam, nikada nikakva istraga o ovom slučaju u "ratu koji nismo vodili" nije pokrenuta.

IZ KARAVUKOVA KA BAČU

Prošle subote, 29 godina kasnije, govorio sam na onlajn-konferenciji organizovanoj povodom manifestacije Dani evropske baštine, na temu kako bogatu kulturnu baštinu Bača, u koju je EU uložila oko dva miliona evra, staviti u funkciju savremenog turizma. To, naime, trenutno nije slučaj. Opština Bač je, sa Sremskim Karlovcima, redovno na samom dnu liste lokalnih zajednica u Vojvodini po visini prosečnih plata, iako su to dve opštine sa svakako najviše kulturne i istorijske baštine.

Letos sam u mojoj seriji tura "Biciklom kroz Vojvodinu" krenuo iz Karavukova ka Baču. U Karavukovu, nekada velikom nemačkom selu, danas žive potomci kolonista doseljenih sa juga Srbije. U centru i dalje dominira Crkva Sv. Martina, napuštena i devastirana, od inventara su ostale samo klupe. Vozim dalje uz Dunav, promiču košnice, đermovi, stada ovaca, i ulazim u atar sela Vajska u opštini Bač. Prolazim kroz polunapuštena naselja Labudnjača i Živa u kojima su nekada stanovali radnici istoimenih poljoprivrednih kombinata. Prizori napuštenih kuća i dečjih igrališta obraslih u korov neodoljivo podsećaju na scene iz Pripjata, mesta uz Černobilj. Ovde nije bilo nuklearne katastrofe, ali ona koju je proizvela naša neuspešna tranzicija čini se da je ostavila podjednako tragične posledice. Sveže betoniranom stazom ulazim u Vajsku i odmah nailazim na živopisno romsko naselje u kojem se smenjuju skromne kolibice i nove kuće obojene jarkim bojama sa kompletnom menažerijom gipsanih labudova, lavova, tigrova, medveda i konja sa pozlaćenim kapijama i musavom decom koja veselo trče po putu. Produžavam u centar sela – tu je Crkva Sv. Jurja, žena koja održava cveće ispred kaže da je kirbaj (seoska slava) u Vajski 23. aprila. Javio sam se Željku Hiršmanu, koji je nastavio tradiciju mlina svog dede Đuke Hiršmana, kod kojeg smo osamdesetih dolazili na kirbaj. Kaže Željko, momcima na selu je glavni problem što devojke žele u grad.

Nastavljam ka Bođanima, selu čuvenom po manastiru iz 1478. godine. Osnivač manastira bio je izvesni trgovac Bogdan iz Dalmacije. Legenda kaže da je Bogdan, obolivši iznenada od očiju, stao na mestu izvora kod današnjeg hrama, umio se, pomolio Bogorodici, i zavetovao se da će joj posvetiti hram ako mu se isceli vid. Kada mu se zdravlje povratilo, on je ispunio dati zavet, te je preko kneza Dimitrija Jakšića zatražio pismeno odobrenje od kralja Matije Korvina i ovaj je odobrio gradnju hrama. Sazidao je manastirske ćelije i kupio zemlju. Po svom ktitoru Bogdanu, manastir je dobio ime Bođani.

Današnja crkva podignuta je 1722. godine. Pre ove, tokom 17. veka, na tom istom mestu crkvu je podigao Mihajlo Temišvarlija iz Segedina, o čemu svedoči natpis iznad ulaznih vrata na zapadnom zidu, a pre nje bilo ih je još tri. I crkva i konak izgrađeni su u baroknom stilu, dok je živopis naslikao Hristofor Žefarović. Na lepotu manastira vidno utiče i savršeno uređen park sa portom, a u njegovom sklopu je i nekoliko hektara šume i voćnjaka.

MIHAJLOV MITA I JAKŠIĆ IVAN

Na drugom kraju sela je mala ali lepo održavana katolička Crkva Sv. Ilije. Na putu ka Plavni, pored puta nailazim na drveni krst na kojem na metalnoj pločici piše: "Ovaj krst podižu Mihajlov Mita i Jakić Ivan u spomen na sve salašare sa Morocke te za sreću putnika i graditelja ovog puta!" Srbin i Hrvat, komšije, u jednoj rečenici saželi su sve vrednosti vojvođanske multikulturalnosti i pristojnosti za koje nekima trebaju čitavi tomovi knjiga ili sati političkih govora.

Pola sata kasnije, po iznenađujuće dobrom asfaltnom putu, stižem u selo Plavna u kojem jedni sa drugima žive Srbi, Hrvati, Mađari i potomci Belih Rusa. Jedna do druge nalaze se ulice Bratstva i jedinstva, Štrosmajerova i Maršala Tita, katolička i pravoslavna crkva. Pošto žurim na ručak kod mame, a prognoze predviđaju jak letnji pljusak, odlučujem se da preskočim Bačko Novo Selo, prelepo mesto na obali Dunava, nekada većinski nemačko. Danas, pored Srba u njemu živi i nekoliko stotina Bošnjaka, jedini muslimani koji su nakon Drugog svetskog rata organizovano kolonizovani u Vojvodinu. Jedan od njih, Nećko, drži sjajne čarde, tu na Dunavu u Bačkom Novom Selu i jednu u Novom Sadu na Ribarskom ostrvu.

U Bač stižem iz naselja Guvno, penjem se na Kalvariju, brdo sa kojeg puca pogled na selo – "belu crkvu", kako meštani zovu Župnu crkvu Sv. Petra i Pavla, i "crnu crkvu", Franjevački samostan. U daljini se vidi i novoizgrađena pravoslavna crkva. Obilazim Tvrđavu, prolazim kroz Šiljak… Ovaj deo Bača zove se Grad i zaštićena je celina zajedno sa Tvrđavom. Projekat konzervacije i rehabilitacije Tvrđave Bač (vidi "Vreme" 1429, 1006) dobitnik je Nagrade Evropske unije i Evropa Nostre za kulturno nasleđe 2018. godine. Po oceni žirija, projekat je omogućio da se Tvrđava Bač integriše u život lokalne zajednice, a Bač je postao centar gde se stiče profesionalno znanje o konzervaciji nasleđa. Na pomenutoj onlajn-konferenciji povodom Dana evropske baštine, Sneška Kvadvlih Mihailović, generalna sekretarka Evropa Nostre, istakla je da je upravo Bač primer kako treba konzervirati nasleđe, za razliku od Tvrđave Golubac koja je, po njenom mišljenju, rekonstruisana na neadekvatan način i tako izgubila svoju autentičnost. Spuštajući se biciklom preko mosta na Kanalu DTD (poslednji put sam to uradio neke 1982), naleteo sam na župnika Josipa Štefkovića koji je izašao da vidi kakva to hard-rok muzika trešti iz nekadašnje diskoteke "Cvrčak", i usput mi rekao da se obnavlja kapela Svetog Antuna pustinjaka u šumi kod Karađorđeva. Podignuta je krajem 15. veka i bila je jedina crkva u ovom kraju koju Turci nisu srušili ili pretvorili u džamiju, što je bio slučaj sa Franjevačkim samostanom.

Ta lokacija će svakako biti na rasporedu neke od mojih narednih biciklističkih tura. Kao i Selenča, živopisno slovačko selo u kojem sa strane bliže Baču žive Slovaci katolici (jedini u Vojvodini) dok deo prema Ratkovu nastanjuju Slovaci protestanti. Obe crkve, kalvarije i većina kuća uredno su okrečene, kao i drveće pored puta. Problem sela je isti kao i ostalih mesta u Vojvodini u kojima žive manjine koje imaju pravo na EU pasoš (Mađari, Slovaci, Hrvati, Rumuni, Bugari…) – proteklih deset godina puno je mladih otišlo na rad u Evropu i dosta je kuća prazno ili naseljeno staračkim domaćinstvima.

Kako u kulturnu baštinu spada svakako i hrana, red je da se osvrnem na neka od jela koja se i dalje prave u Baču, i ja ponekad mamu nateram da ih skuva, a obeležila su moje detinjstvo. Iako je Bač "lonac za topljenje" nekoliko različitih nacija – Srba, Hrvata, Nemaca, Mađara, Slovaka – na šporetima starosedelaca očigledno je najveći utisak ostavila nemačka kuhinja bazirana uglavnom na jelima od testa. Pa krenimo redom. To su: u tepsiji krompira, sa sirom rezanaca, šmorne, šufnudle, taški, sauri ajer, gomboce sa grizom, gomboce sa šljivama, pasulj sa lepinjicama i – štrukle. Ove poslednje nisu iz vojvođanskog tradicionalnog kuvara nego ih je mama "pokupila" krajem sedamdesetih na TV-u u emisiji "Male tajne velikih majstora kuhinje" sa Oliverom Mlakarom i Stevom Karapandžom.

Kada sve ovo ima, kako je moguće da se opština Bač nalazi na vojvođanskom dnu lestvice prosečnih mesečnih primanja? Kako to da je prihod od turizma simboličan? Hotel u centru mesta je decenijama zatvoren, na sajtu booking.com naći ćete jedan ili dva pansiona sa veoma skromnom ponudom. Na pomenutoj onlajn-konferenciji Marina Balaban, zamenica predsednika opštine Bač, rekla je da je hotel kupio meštanin Oliver Farkaš, koji vodi objekat na jezeru Provala kod Vajske, pa postoji nada da će se na tom polju nešto pomeriti. Opština je siromašna i nije u situaciji da uloži više u razvoj turizma, a ono što je prepoznala EU uloživši u restauraciju Franjevačkog samostana i Tvrđave, nisu na isti način videli nadležni u AP Vojvodini i Republici Srbiji koji jedini imaju budžetska sredstva i mehanizme da pokrenu turizam u ovoj oazi kulturne i istorijske baštine.

Letnji pljusak je prestao, mama je iznela štanglice sa orasima, zvona Franjevačkog samostana zvone na večernje, i vreme je da krenem za Novi Sad.