Džonatan Masi, 24-godišnji momak iz Kanzasa, ima nekoliko "sličnosti" sa Hemingvejem: prvo, Amerikanac je. Drugo, novinar je. Treće, u Pamplonu je, kao i većina njegovih zemljaka, stigao zaintrigiran legendom koju je o Pamploni i San Ferminu svojevremeno ispisao slavni književnik. Sve sličnosti tu prestaju, ali uzročno-posledična veza je i dalje tu. Masi je verovatno o svemu ponovo razmišljao dok se u pamplonskoj bolnici oporavljao od teške povrede koju mu je naneo jedan od koliko razjarenih toliko i uplašenih bikova koji za sedam sanferminskih dana učestvuju, zajedno sa ljudima, u neobičnoj trci ulicama Pamplone, od glavnog gradskog trga do arene za borbu sa bikovima. Iako je detaljno čitao Hemingveja, smetnuo je s uma jedno od osnovnih uputstava koje je sigurno negde citirao i slavni pisac: ako već hoćete da trčite ispred bikova, morate biti adekvatno odeveni i obučeni. Iskusni savetuju patike, lake pantalone, košulju ili majicu sa crvenom maramom oko vrata i obaveznim novinama u ruci kojima se maše ako bik krene baš ka vama. Masi je hteo da trči sa rancem na leđima i fotoaparatom u ruci. Hteo je "ekskluzivnu" sliku i "ekskluzivnu" priču iako je o fenomenu "San Fermin" već toliko toga ispisano da je "ekskluziva", osim ove vrste, sa završetkom u bolnici, gotovo nemoguća. Samo u prva tri dana ovogodišnje "fieste" bilo je 140 teže i lakše povređenih, konačan bilans od oko 250 povređenih smatra se "normalnim prosekom"što za oko 170 članova specijalnih lekarskih ekipanije nije bio veći problem.

SOBA IZNAJMLJENA DO 2040: Šveđanin Stafan Safemberg dolazi u Pamplonu već 10-ak godina a od 1992. opsednut je zasad utopističkom idejom da "encierro" (kako se na španskom zove trominutna trka bikova i ljudi ulicama Pamplone a što u bukvalnom prevodu znači "zatvaranje bikova u tor") organizuje u… Stokholmu. Već godinama pritiska gradske vlasti, naravno bez uspeha, ali ne odustaje. Svima koji hoće da ga slušaju objašnjava da je ideja apsolutno "izvodljiva i bezopasna" a svoju teoriju dokazuje brojkama – u saobraćajnim nesrećama u ulicama koje bi on da zatvori za "encierro" gine mnogo više ljudi nego što bi ih, eventualno, bilo povređenih kada bi se "deo Pamplone preselio u Stokholm". Zemljak gospodina Safemberga, izdavač Alf Toneson, svojevremeno se dokopao sobe u hotelu La Perla u kojoj je boravio Ernest Hemingvej i sa vlasnikom hotela sklopio dil: soba mu je ekskluzivno iznjajmljena u vreme "San Fermina" (6-14. jul) do 2040. godine. Te godine će gospodin Toneson napuniti 100 godina pa je red da prvi vek života proslavi u svom omiljenom gradu u svoje omiljeno vreme i u svojoj (i Hemingvejevoj) sobi… Majkl Čarls Dinok sa Novog Zelenda pamtiće ovogodišnji San Fermin po kazni od 50.000 peseta (600 maraka) koju mu je izrekla lokalna policija zbog "ometanja manifestacije". Naime, pravilima je najstrože zabranjen bilo kakav kontakt sa bikom, ali je Majkl, ne bez doze hrabrosti, oprobao svoju snagu u nekakvom naguravanju sa životinjom. Grupa Holanđana, Škota, Amerikanaca i Engleza, koja se zbližila na jednom od prethodnih San Fermina, sada dolazi organizovano, u isto vreme ali su svaki put drugačije maskirani. Ove godine su bili "sa Havaja" i u "aloha" stilu priznali da je najlepše od svega bila "fiesta de votka" posle koje su izgledali kao posle "avionske katastrofe", doduše bez aviona. Reč "alkohol" je neraskidivo vezana za obeležavanje San Fermina jer se količine ispijenog pića svih vrsta mere na tone. Test policije na bazi dobrovoljne saradnje sa učesnicima jedne od jutarnjih trka pokazao je očekivani rezultat: 8 od 10 trkača bilo je "pod gasom". Većina nije stigla da se otrezni posle burne noći a neki su, videvši svoj procenat alkohola u krvi, rekli da su "super posle onoga što su noćas popili". Mnogi će reći da treba biti pijan ili lud pa trčati ispred gomile bikova čija je prosečna težina oko 600 kilograma, ali svake godine je sve više takvih "ludaka" željnih "prirodno povećanog adrenalina" .

IMPOZANTNO SMEĆE: Fermin je bio istorijska ličnost, sin nekog lokalnog patricije iz Navare iz doba kada je bila pod Rimljanima. Proglašen je svecem kada je u svojoj misionarskoj ulozi stigao do francuskog grada Amiena gde je bio proglašen za mučenika. Tragovi procesija u slavu San Fermina vode duboko u prošlost, na početak 15. veka. Postoje pismeni dokumenti da se San Fermin slavi, najmanje, od 7. jula 1657. godine kao glavni gradski praznik iako je pretpostavka da je početak bio znatno ranije, mada je moguće da se do kraja 15.veka slavio San Huan (23. jun). Tradicija, koja je oduvek sadržala borbu sa bikovima, nije prekidana čak ni u vreme stočne kuge koja je u 17. veku uništila gotovo ceo stočni fond u Španiji. Pamplona je bila izuzetak. Ono što je dugo godina bilo lokalna, uglavnom religiozna "fiesta", vremenom je, najviše zahvaljujući Hemingveju i njegovoj "svetskoj reklami" neobičnih običaja za vreme San Fermina, postalo javna i opšta stvar, turistička atrakcija od koje grad ima puno koristi, ali i puno štete, jer "oporavak" posle sedmodnevnog boravka stotina hiljada turista iz celog sveta, traje… U lokalnim novinama "Diario de Pamplona" pronašli smo podatak koji ilustruje situaciju: samo posle prvog dana praznika gradska čistoća je sa ulica pokupila 28 tona stakla, uglavnom flaša od pića… Od pre više od 100 godina početak praznika obeležava se, tačno u podne, svetlećom raketom koju sa balkona gradske većnice ispaljuje neko od gradskih političara ali su poslednje dve godine tu čast imali sportisti: prošle godine "start" je dao predsednik fudbalskog kluba Osasuna koji se tada vratio u Prvu ligu, a ove godine predsednik rukometnog kluba Portland San Antonio koji je postao prvak Evrope svrgnuvši sa trona Barselonu.

BIZNIS SA BALKONIMA: Posetioci se smeštauju kako mogu i gde mogu, od kampova i vreća za spavanje do privatnih soba i hotela. Njima je ove godine za sedam dana i sedam noći "sanfermisanja" bez prekida ponuđeno 158 najrazličitijih programa, od koncerata i izložbi do cirkusa i luna-parka sa "ruskom planinom" kako Španci zovu one vratolomije u kojima se čoveku utroba prevrne. Na kraju svi odu zadovoljni, uvereni da su bili na pravom mestu u pravo vreme, mnogi sa obećanjem da će se vratiti… Posetilaca je svake godine sve više što posebno raduje Anu i Anhela, jedan mladi bračni par koji je 1994. došao na genijalnu ideju, u suštini jednostavnu ali trebalo je setiti se: napravili su sopstvenu agenciju za iznajmljivanje balkona! Naravno, ne bilo kojih balkona, samo onih koji gledaju na ulice kojima se trči "encierro". Lepo su krenuli od jednog do drugog vlasnika stana sa terasom koja "gleda na bikove" i sklopili posao. Vlasnici stanova su zadovoljni jer pare dobijaju unapred i ne moraju da brinu o klijentima a vlasnici agencije trljaju ruke jer se mesto na balkanu, u zavisnosti od toga da li je prvi ili drugi red i od položaja samog balkona, prodaje po ceni od 3500 do 5000 peseta (od 40 do 60 maraka) po danu. Ana i Anhel imaju oko 200 mesta na nekih 25 balkona a svake godine šire ponudu: doručak, dvogled, udobnija stolica… Među klijentima su i brojne TV-ekipe, TV Espanja i lokalni Kanal 4 iz Pamplone plaćaju 1.200 maraka po danu, doduše iznajmljuju ceo balkon i niko im ne smeta. Fotografi prolaze nešto bolje, njih mesto na balkonu košta između 500 i 600 maraka…

Šta li bi danas napisao Hemingvej…