“Pokušala sam da se utešim. Samo pogledaj kako je ovde lepo, pomislila sam, dok sam silazila do ivice vode, ubrzavajući korak. Jezero je bilo mirno, kao od stakla, pod jutarnjim suncem. (…) Na Zapadu bih morala da budem milijarder da bih uživala u ovakvom spoju luksuza i samoće. (…) Pa šta ako me je neko nadzirao iz časa u čas? Ljude nadziru i na Zapadu.”

(Gvozdena zavesa)

Radnju svog najnovijeg romana Gvozdena zavesa (Ljubavna priča) Vesna Goldsvorti, naša nesvakidašnje uspešna književnica koja živi i radi u Londonu, smešta u istorijski, hladnoratovski period osamdesetih, otprilike u vreme kada je i sama otpočela novi život na drugoj strani kontinenta. Iz današnje perspektive, vreme Hladnog rata može nam izgledati najpre kao imperativ da sloboda pojedinca, sloboda misli i dela uvek moraju biti na prvom mestu. A ipak, kako nam Vesna Goldsvorti u svom romanu pokazuje, u tipskoj, blokovskoj podeli sveta na slobodoumni, kapitalistički Zapad i zatvoreni, socijalistički Istok, skriva se čitavo bogatstvo društvenih, porodičnih, psiholoških osobenosti jednog i drugog sveta koje zapravo uvek intrigira, i koje bi kao staklo moglo izlomiti dosadašnje predrasude o životu i s jedne i s druge strane “zavese”.

Roman Gvozdena zavesa je izazvao veliko interesovanje i čitalačko uzbuđenje u svetu, postavljajući zapravo stvari iz jedne sasvim nove, “naopačke” perspektive. Kroz priču o ljubavi i njenim granicama. O ljubavi između Istoka i Zapada, između Milene, “crvene princeze”, “tatine devojčice”, zatvorene u najviše dvorske privilegije, revolucijom stečene, i Džejsona, mladog pesnika iz Londona, levičarskog opredeljenja. Pitanje je samo može li se forma sveta koji je uvek imao svoj kalup, pa i uprkos tako ukrštenim kontrastima, ikada izmeniti.

Vesna (Bjelogrlić) Goldsvorti rođena je i odrasla u Beogradu, diplomirala na Filološkom fakultetu. Nakon prelaska u London, doktorirala je kao stipendista Britanske akademije, dugogodišnji je univerzitetski profesor kreativnog pisanja i engleske književnosti. Postala je član britanskog Kraljevskog književnog društva 2021. i time prvi srpski pisac koji je primljen u ovo, jedno od najuglednijih književnih društava u svetu. Neke od njenih knjiga su kultne kao što je Izmišljanje Ruritanije, neke odveć slavne i serijalizovane kao Černobiljske jagode, vrednim nagradama nagrađivane kao Solunski anđeo, Gorski, Gospodin K.

Njen novi roman sluti na još veći uspeh. Vodeći britanski listovi “Tajms”, “Fajnenšl tajms” i “Indipendent” proglasili su Gvozdenu zavesu knjigom godine, a povod za naš razgovor je i to što se ovaj roman trenutno nalazi u širem izboru za prestižnu književnu nagradu “Dablin”.

Gvozdena zavesa je svetsku premijeru imala u Beogradu. Objavljena je prošle godine u izdanju Geopoetike, u prevodu s engleskog Nataše Tučev. Osvojila je Nagradu “Momo Kapor”. “Od mojih brojnih izdavača jedino me Geopoetika prati od prve knjige, Izmišljanja Ruritanije, na čijoj se pozorišnoj adaptaciji trenutno radi u Bitef teatru. Postala je tradicija da Geopoetika objavi i prvo svetsko izdanje”, kaže za “Vreme” Vesna Goldsvorti. I dodaje: “U oktobru se pojavilo rumunsko izdanje. Tamo imam veliku publiku još od prve knjige. Niko, čini mi se, nije umeo da ‘pročita’ Ruritaniju tako dobro i tako brzo kao Rumuni. Na promociji Černobiljskih jagoda govorio je gradonačelnik Bukurešta, ceo događaj je snimala televizija.”

Razgovor s našom sagovornicom vodimo u karakterističnoj vremenskoj stisci usled njenih mnogobrojnih obaveza oko plasmana knjige: između objavljivanja romana na američkom tržištu, razgovora s blogerima, photoshooting-a za “Njujorker”…

“VREME”: Imate li već u ovom trenutku reakcije, utiske američke kritike?

VESNA GOLDSVORTI: U Americi se roman upravo pojavio kod Nortona. To je korak napred, ne samo zato što sam sa smrću Pitera Majera 2018. izgubila ranijeg divnog izdavača, već i zato što se radi o tako značajnoj kući. Prvi kratki prikazi pojavili su se već u “Njujork tajmsu” i književnim revijama. Uskoro očekujem “Njujorker” sa dozom strepnje: nadam se dobrom, ali nikad se ne zna. Vrlo je značajan odličan pretpremijerni prikaz u “Pablišers vikliju” jer je to list koji utiče na odluke knjižara i bibliotekara, pa se Gvozdena zavesa već nalazi u velikom broju američkih biblioteka.

Pišete iz ugla junakinje s naše strane “zavese”. Još dok čitamo knjigu pitamo se, kao pred nekim ogledalom, da li svi vidimo isto, i na Istoku i na Zapadu, da li na isti način prepoznajemo, recimo, često suptilnu ironiju.

Ironija i ton knjige uglavnom su prepoznati. Nema kritičara koji nije primetio da roman ruši stereotipna očekivanja, da postavlja značajna pitanja o prirodi slobode, odnosu privilegije i bogatstva. Ima međutim i komentatora koji misle da je reč o Sovjetskom Savezu i Rusiji – kao da sve istočnoevropsko mora da bude i rusko.

Da pogledam, međutim, i našu stranu “zavese”. Drago mi je što ste pitanje tako formulisali. Kada se knjiga pojavila u Britaniji, “Gardijan” je objavio izuzetnu kritiku, ali je pomenuo da sam odrasla iza gvozdene zavese. Listu se javila naša čitateljka da objasni da Jugoslavija nije bila iza te zavese. Ne samo da su odmah ispravili, već mi se kritičar izvinio, kao da su me uvredili. Naravno da treba ispraviti netačnost i površan pristup istoriji, i zato sam zahvalna ovoj čitateljki, ali sam shvatila po komentarima da među mojim zemljacima postoji osetljivost, koju ne delim, možda i doza superiornosti u odnosu na zemlje koje su bile deo Varšavskog ugovora. Da, bilo je lepo što smo mogli da putujemo, ali su nas u tome “istočnjaci” davno sustigli. Desi mi se kada gostujem u Poljskoj ili Rumuniji da mi vršnjaci kažu da se sećaju da im je Beograd sedamdesetih izgledao kao Zapad, i ne znam kako da reagujem, kao da mi kažu da sam bila lepotica u mladosti (smeh).

Knjigu sam posvetila svima nama koji smo odrasli istočno od linije Šćećin–Trst, po Čerčilovoj definiciji gvozdene zavese, ne zato što nisam bila svesna da je Jugoslavija rano iskliznula iz tog prostora, već što imamo dosta zajedničkog. Roman stvara zemlju koja je hibrid istočnoevropskih elemenata a da pritom ne ulepšava nijedan totalitarni režim, pa ni onaj jugoslovenski, koji možda nije bio totalitaran ali jeste bio autoritaran.

Vaši junaci su mladi ljudi, sagledavamo ih iz kontre onome što važi za dominantnu sliku života na Istoku i Zapadu. Kakvu refleksiju to izaziva kod čitalaca mlađe generacije, vaših studenata na primer?

Trebalo bi pogledati komentare na društvenim mrežama, na primer na sajtovima kao što su Bookbrowse ili Goodreads. Zanimljivo im je kako roman izneverava određena stereotipna očekivanja. Da uzmem za primer potrošački mentalitet. Milenin prvi dečko, Miša, prati zapadnu modu, oblači samo najskuplje marke odeće i obuće, a Englez Džejson oduševljava se klompastim komunističkim cipelama i misli da je fantastično što se nude samo dva modela pa ne mora da gubi vreme na biranje i probe. Deset godina posle mature on i dalje nosi delove školske uniforme, tek da se ne bace. To je mojim studentima ovde bilo zabavno: na Istoku starke, nove kao iz kutije, a kod Engleza žute čarape i patike koje izgledaju kao da se neko na njih ispišao. (Ja tu namerno koristim englesku reč plimsolls, ne sećam se sada srpske reči, to su one najjeftinije patike sa tankim đonom što smo kao deca navlačili u salama za fizičko).

Pišete o vremenu Hladnog rata, a danas živimo u vreme i pravog i hladnog rata u Evropi, u vreme straha i nesigurnosti. Da li mi zapravo čitamo o “boljoj prošlosti”?

Na taj paradoks sam upravo mislila i dok sam pisala roman, ne sanjajući da će par nedelja posle objavljivanja postati još očigledniji. Ne znam da li je prošlost zaista bila bolja, ali nam se činilo da živimo u vremenu ravnoteže sila koja će večno trajati. Na Zapadu potrošački raj, na Istoku država kao dadilja koja vam daje stan, nalazi posao, popravlja zube… Mene je zanimalo poređenje vrsta slobode koju prividno nude dva društvena modela: sloboda izbora, sloboda kretanja, nasuprot slobodi od straha da ćete spavati ispod mosta, na ulici. Pojednostavljujem, ali shvatate: “sloboda od” i “sloboda za”. Sećam se čitanja Eriha Froma na univerzitetu. Iako sam i dalje ubeđena da je slobodna demokratija najbolji način upravljanja državom, sloboda nije samo nešto lepo, ona je i nešto zastrašujuće. Ljudi se priključuju verskim kultovima ili političkim strankama i na Istoku i na Zapadu da bi neko drugi donosio odluke za njih.

Isto kao što je Jugoslavija nekada u istočnom bloku važila za “kapitalističku” i okrenutu Zapadu, tako danas Srbija u evropskoj zajednici važi za autokratsku i okrenutu Istoku. Opterećuje li vas u zapadnom društvu poreklo iz zemlje koja važi za troublemaker-a?

Moje poreklo je nešto što mene lično obogaćuje. Ako iznutra poznajete dva tako različita društva, onda imate ključ za razumevanje sveta. Trudim se da me na javnoj sceni ne optereti, mada ne uspevam uvek. Sa jedne strane nije loše što sam pisanjem stekla glas kome se veruje i što sam u poziciji da me pitaju da neke stvari objasnim, a sa druge to jeste opterećenje. Meni na književnim večerima postavljaju velika i teška pitanja, kada bih radije govorila o sopstvenim knjigama, o problemima romaneskne forme ili stila. Recimo, na nedavnoj večeri na jugu Engleske, pošto sam desetak minuta slušala pohvale svom romanu i taman se lepo zanela, prvo pitanje bilo je o sankcijama Rusiji. Onda sam morala da krenem od Noja do Avnoja… Možda bi mi bilo lakše da knjige objavljujem pod pseudonimom, muškim i engleskim, možda bi se i bolje prodavale. Imam par prijateljica, engleskih spisateljica, koje su se odlučile za taj put i nije da im ne zavidim. Retko se desi da me neko na književnoj večeri ne pita “Zar nije Tito bio bolji od ovih vaših sad?” i to tako brižnim tonom da bude lakše kada me pitaju da li su sibirske zime i dalje hladne. Nekada je potpuno neznanje manje opasno od delimičnog znanja.

Roman Gvozdena zavesa je ušao u izbor za Nagradu “Dablin”. Vaš utisak, koje su književne teme danas dominantne, koliko je hrabrosti u savremenom pisanju, rušenja stereotipa, otvaranja novih pogleda?

Oh, ovo je ogromno pitanje. Pre petnaestak godina bila sam u žiriju, tada se nagrada zvala Impak Dablin. Pozvali su me da bih bila savetodavac za istočnoevropske književnosti, a na kraju je knjiga sa Istoka bilo malo i od tog malog broja dosta je odmah ispalo jer su prevodi na engleski bili očajni, a nagrada se daje i piscu i prevodiocu. Ne vredi što je roman dobar ako prevod ne valja: engleske predrasude o knjigama u prevodu nisu neosnovane. Danas prevoda ima više i sve su bolji, pa je i tržište postalo otvorenije za njih. Na listi za “Dablin” ove godine ima zaista odličnih. Sa druge strane, zbog istog globalnog trenda manje se prevodi sa engleskog. Moj prethodni roman nije preveden ni na holandski ni na nemački iako su mi to značajna tržišta, jer tamo ko hoće da ga čita dobija engleski odmah i jeftinije nego prevod. Ali ovo je digresija, zato što su jezik i prevođenje moja opsesija. Takozvana književna proza, literary fiction, suočava se svuda sa sužavanjem prostora, prodaje se u sve manjim tiražima. Raste žanrovska proza, fantastika, distopija: nešto od toga je način da se govori o savremenoj stvarnosti indirektno, a nešto je upravo bekstvo od stvarnosti. Raste i komercijalna proza takođe kao bekstvo od stvarnosti. Znate ono – noge na tabure, čašu vina u jednu ruku i knjigu u drugu… tu se stereotipi potvrđuju, a pogledi ne otvaraju, svet mora da bude udobno prepoznatljiv. Ovo je moja konstatacija stanja stvari, a ne osuda žanrovske proze: i tu ima dobrog i lošeg kao i u mom fahu.

Da li, zapravo, priznanja i nagrade kritike govore o istom uspehu mereno po tržišnim kriterijumima?

Da počnem sa malo lične statistike. Od šest knjiga koje sam objavila dve su nagrađene, dve je serijalizovao BBC, a tri su bile bestseleri. Statistika ipak pojednostavljuje stvari. Raspon u broju prodatih primeraka kreće se od nekoliko stotina za zbirku poezije Solunski anđeo do par stotina hiljada za Černobiljske jagode. One su samo u Nemačkoj imale četrnaest izdanja, a prevođene su od Portugalije do Poljske. Najprevođeniji je Gorski, mislim u petnaest zemalja. U nekima je bio bestseler, u nekima se za njega jedva čulo: navikla sam na te razlike. Od Anđela nisam zaradila ni penija, ali to mi je možda najličniji projekat. Radeći sa manjim izdavačem imala sam potpunu slobodu da izaberem naslov, korice, pa čak i citat iz recenzije Džona Kucija, da ne brinem o tome šta će reći marketing i odeljenje za odnose sa javnošću, jer ni jednog ni drugog nije bilo. Kada je “Tajms” izabrao Anđela za zbirku godine, bili smo potpuno nespremni. Prvo izdanje, dve stotine primeraka, rasprodato je na promociji, pa knjižare danima nisu imale naslov na lageru. Nešto od tog iskustva dala sam Džejsonu u Gvozdenoj zavesi.

Na kraju ovog razgovora, a povodom kraja vašeg romana, da li je za vas sloboda kako na Istoku tako i na Zapadu zapravo samo mit?

Ne mislim da je sloboda samo mit, ali to jeste kompleksno pitanje. U pravnom smislu svi se odričemo sloboda da bismo bili bezbedniji, da bi nam društvo funkcionisalo. Amerika je definitivno manje bezbedna zato što su tamo veće individualne slobode nego u Evropi: sloboda govora, ili sloboda nošenja oružja, na primer.

Teško mi je da govorim o kraju svog romana a da ne pokvarim iznenađenje onima koji knjigu nisu čitali. Daleki predložak bila mi je Evripidova Medeja, to se vidi i u imenima junaka. Medeja i Jason: Milena i Džejson. Vidite kako se vraćam na svoje početke. To sam polagala 1981. kod Vladete Jankovića i Nikole Miloševića. Pitanje individualne slobode kod starih Grka, a ne samo kod Evripida, komplikuje stvar: kako se istovremeno može govoriti o slobodi i sudbini? Tamo gde slobode ima manje, više se veruje u sudbinu. Rejčel Kask skreće pažnju na taj elemenat Gvozdene zavese u svojoj recenziji, kada piše da roman prodire upravo u najzanimljiviju ljudsku dramu, tamo gde likove ne rukovode toliko sopstvene odluke koliko istorijska predodređenost koja ih tera da čine i žele određene stvari. Moja Milena/Medeja svesno se na kraju romana odriče zapadne verzije slobode jer joj je za osvetu potrebna očeva moć. Ona tako, ali sada svojom voljom, ispunjava upravo ono što joj je pisano na samom početku romana i od čega beži na drugi kraj Evrope. To je grčko poimanje tragedije i sudbine. Kako je pisao Šeli, svi smo mi Grci. ¶