Izložba “Hilandarski medicinski kodeks i srpska srednjovekovna medicina”, nedavno otvorena u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu, doživljava se kao deo svakodnevno aktuelne priče o lečenju, lekarima i ostalim problemima ovdašnjeg zdravstva. Njen najatraktivniji deo su, podrazumeva se, svrdlo za vađenje metaka, viljuška za amputaciju, hirurški nož, naočare lekara, skalpeli i slični retki artefakti srednjovekovne medicine u Srbiji, a okosnica je Kodeks iz naslova izložbe, jedinstven dokument malo poznat javnosti.

Autorke izložbe Aleksandra Savić i dr Snežana Jarić naglašavaju kako su želele da ga promovišu i kažu da iz vremena srednjeg veka slični spisi napisani narodnim jezikom nisu postojali kod drugih slovenskih naroda, niti kod većine evropskih naroda.

“Hilandarski medicinski kodeks” (15 – 16. vek) je jedinstveni zbornik sačuvanih medicinskih i farmakoloških spisa. To je najkompletniji prevod velike zbirke rukopisa srednjovekovne medicinske prakse Salerno-Monpelje škole. Otkrio ga je 1952. godine akademik Đorđe Sp. Radojičić u riznici Hilandara na Svetoj Gori. Nazvao ga je po prvoj stranici spisa “Izlaganje o dijagnozi bolesti na osnovu pipanja pulsa”. Fototipsko izdanje je objavljeno 1980. godine, a deceniju kasnije, akademik Relja V. Katić objavio je i prevod teksta sa staroslovenskog na savremeni srpski jezik, sa uvodnom studijom o istoriji srpske srednjovekovne medicine. U rukopisu su spisi o počecima interne medicine, hirurgije, pedijatrije, farmakologijke, o lečenju infektivnih bolesti, o toksikologiji, terapijska uputstva. Originalni primerak Hilandarskog medicinskog kodeksa i danas se nalazi u arhivi manastira Hilandar, dok se njegovo fototipsko izdanje čuva u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu.

Prve srpske bolnice bile su u Hilandaru, 1199. godine, i u Studenici 1208. godine. Obe je osnovao Sveti Sava po ugledu na one koje je video u Konstantinopolju prilikom posete vizantijskom caru Aleksiju III: Porfirnu palatu sa porodilištem i bolnicu pri manastiru Svete Bogorodice Evergetide, gde je često ostavljao velike priloge. Organizaciju i uređenje hilandarske i studeničke bolnice utvrdio je Sava, četrdesetim poglavljem Hilandarskog tipika – O bolnicama i o bolničarima. Propise o bolnicama sadržala je i Krmčija Svetog Save, a ostali pisani dokumenti o ovoj temi gotovo da i ne postoje.

Zna se da je studenička bolnica imala 12 kreveta, da su za kuvanje služile naročite metalne posude mangali, da je iguman manastira posećivao bolesnike, ne zna se da li je imala posebnu prostoriju za kupanje.

Srpske bolnice nastaju kad i bolnice u drugim mestima po Evropi, takođe u manastirima kao centrima kulture i obrazovanja tog doba. U takvim bolnicama lekari su bili monasi, samouki, a lečili su lekovitim biljkama. U početku, u manastirskim bolnicama lečili su se samo monasi, a istovremeno su bile i škole u kojima se učilo o veštini lečenja. To znači da je lekar-empirik bolnice podučavao u veštini lečenja svog pomoćnika, monaha, koji je trebalo da ga nasledi. Takva praksa je bila i u Vizantiji.

Prvi školovani lekari počeli su da dolaze za vreme vladavine Stefana Dečanskog u srednjovekovnu Srbiju iz Italije i Francuske, sa prvih evropskih univerziteta u Salernu i Monpeljeu, gde se, između ostalog, proučavala i medicina. Ti prvi lekari su bili na srpskim dvorovima, lečili su vlastelu, a narod se lečio kod narodnih lekara i travara. Iako zabranjeno, nadrilekarstvo je bilo vidno prisutno. Od 14. do 16. veka u Srbiju je povremeno dolazilo ili u njoj stalno radilo najmanje 49 stranih lekara i 26 apotekara, među kojima je bilo i onih koji su do kraja života ostali u gradovima Srbije. Ta gradska medicina je sporadično poprimala odlike naučne medicine. Oslanjala se na kanonsku medicinu, zasnovanu na učenju zvanične crkve, kao i apokrifnu, empirijsku medicinu, zasnovanu na iskustvima stečenim posmatranjem, koju zvanična crkva nije priznavala. Pridošli lekari i njihova praksa postepeno su potiskivali vizantijsku medicinu, pa se srpska medicina u 14. i 15. veku nije značajnije razlikovala od zapadne, znatno naprednije medicine.

Prema “Hilandarskom medicinskom kodeksu”, dominiralo je lečenje biljkama, a tadašnja znanja bazirana na empiriji danas su naučno potvrđena. Životinje i njihovi produkti su bili manje zastupljeni. Korišćeni su med, kokošije meso i jaja, vosak, jelenski rog, biser, mošus, koral, guščje pero, zmijska mast, goveđa i svinjska mast. Vino se smatralo lekom, a posebno je preporučivano kuvano vino u mešavini sa karanfilićem. Tadašnja terapija koristila je i mnoge neorganske supstance – antimon, zlato, armensku glinu, bakar, živu, olovo, magnetni kamen, naftu, ceđ, šalitru, a njima su lečili čak i nekrozu tkiva.

Neke prakse lečenja iz srednjeg veka su i danas na snazi: obaranje temperature rastvorom sirćeta, upotreba kantariona protiv kožnih bolesti, ispiranje grla rastvorom nane ili žalfije, korišćenje limunove masti za beljenje kože…

Medicinski instrumenti pomenuti na početku teksta datiraju od 12. do 16. veka, a čuvaju ih Muzej Ras u Novom Pazaru i manastir Banja u Pribojskoj Banji, koji ima zbirku medicinskih eksponata iz bolnice manastira Svetog Georgija u Dabru, danas Mažića kod Priboja. To je prva arheološki potvrđena bolnica. Još uvek nije precizno utvrđeno kad je podignuta. Zna se da je kralj Milutin, koji je obnovio ovaj manastir, podigao i kompletno opremio nekoliko manastirskih bolnica pa i najpoznatiju bolnicu u Carigradu, o čemu je pisao arhiepiskop Danilo Drugi.

Instrumenti kojima je vršena trepanacija, koji su svakako bili usko specijalizovani, nisu pronađeni. Na izložbi je pokazana trepanovana lobanja nađena kod manastira Svetog Georgija, što je dovoljno da pobudi maštu čime je i kako rađena ova, inače jedna od najstarijih vrsta operacija. U nauci se još uvek ne zna pouzdano šta se lečilo probijanjem lobanje. Po jednima, bio je to način da se iz glave istera demon koji je izazivao glavobolju, melanholiju ili epilepsiju, a drugi, zbog činjenice da su lobanje otvarane na različitim delovima, ističu tadašnje dobro poznavanje anatomije. Na pronađenim lobanjama su veoma retki tragovi pomeranja otvora, što govori da je postojao način kako da se pacijent ne pomera. Takođe, veoma važan je postoperativni period kada je vraćeni deo lobanje zarastao, a sve to bez dezinfekcije.

Iako kao ni studenička nije arheološki potvrđena, zna se za mileševsku bolnicu, u kojoj su lečeni monasi i negovani ostareli. Sa sigurnošću se pretpostavlja da je u njenom podizanju učestvovao Sveti Sava zato što je pomagao da se izgradi i sam manastir, zadužbina njegovog sinovca kralja Vladislava. O njenom trajanju svedoči zapis iz 1623. godine, u kome se kaže da se izlila reka Kosatica i da je bujica, između ostalog, odnela i bolnicu.

Pretpostavlja se i da su manastiri Banjska na Kosovu, Milutinova zadužbina, i manastir Svetog Nikole u Dabru imali bolnice pošto su izgrađeni pored lekovitih izvora, jer je medicina često u terapiji koristila mineralne izvore. Takođe, i to na osnovu Camblakove biografije Stefana Dečanskog, zna se da su Dečani imali bolnicu i da je bila specijalizovana za obolele od najtežih zaraznih bolesti, da je bila karantin posebno za leprozne, kao i da je prihvatala stare i nemoćne osobe. U osnivačkoj povelji manastira Svetog Arhangela kod Prizrena, Dušanovoj zadužbini, pominje se izgradnja bolnice i navodi se da je imala 20 kreveta, da je bila namenjena lečenju monaha i da joj je Dušan obezbedio stalni prihod. Živopis kneza Lazara Hrebeljanovića spominje bolnicu pri manastiru Ravanici, specijalizovanu za zarazne bolesti.

Zdravstvo u Srbiji, nesumnjivo, ima dobar temelj. A kakva je nadogradnja, nije za ovu priču.