Ako ste, recimo, iz Užica, voda vam je važna stvar. U tom slučaju sve do samog kraja 2013. niste imali jakih razloga da sumnjate u popularno lokalno verovanje kako Užičani piju najbolju vodu u Srbiji ili bar jednu od najboljih. Lokalna brana, kod naselja Vrtci, mestašcu sa 286 stanovnika, sagrađena pre tačno trideset godina po projektu Lazara Jovanovića, sa svojih 74 metra visine obezbeđivala je akumulaciju dovoljnu za pouzdano i kvalitetno vodosnabdevanje više od 60.000 ljudi. I onda, ako ste na katolički Božić kao Užičanin posetili možda baš Zrenjanin, gde je stanje sa vodom katastrofalno oduvek (uključujući i poslednjih deset godina kad je vodovod otrovan arsenom) i vratili se da se napijete vode na zdravom životnom sredinom bogatom jugozapadu, mora biti da ste bili iznenađeni.

Upravo 26. decembra, nakon merenja kvaliteta vode, zabranjena je upotreba vode za piće i kuvanje u Užicu. Zbog ogromnog širenja takozvanih modrozelenih algi na akumulaciji u Vrutcima voda u cevima je zagađena i postala opasna po ljudsko zdravlje. Zapravo, već sutradan će se potvrditi analiza lokalnog zavoda za javno zdravlje prema kojoj u vodi ima cijanobakterija onoliko koliko ih je bilo u praokeanima planete. U relativnom medijskom zatišju pred Novu godinu vest je preneta u svim medijima, dodatno podstaknuta činjenicom da se baš događa u Užicu. Za većinu Užičana ovo je verovatno bilo najmanje očekivano – nije nezamisliva situacija da je neko hvalio lokalnu vodu iz česme samo koji minut pre nego što je čuo vest da je upravo ta voda otrovna.

U narednim danima, stvari će se zakomplikovati na razne načine, problem će porasti, već dan kasnije će nestati flaširane vode iz radnji, a prvi pokušaji da se ove alge uklone neće uspeti. U rešavanje problema će se nakon novogodišnjih praznika uključiti Vlada, zatim Vojska Srbije, dobrovoljci, da bi počela i 800.000 evra vredna izgradnja cevovoda do Sušičkog vrela u opštini Čajetina sa sve pratećom radnom akcijom. Uporedo će, kao što bi se desilo gotovo svakom objektu u Srbiji, isplivati brojne nepravilnosti, kao ona da brana kojom su se svi ponosili nema dozvolu već pet godina, da sličan problem postoji i sa malom hidroelektranom "DV tehnolodžik", veza sa biznismenom Žarkom Zečevićem, da se preduzeće "SPDA ekolodžik" nije dovoljno staralo o poribljavanju akumulacije, kao da se svuda provlači podeljena odgovornost i, naravno, opšti nemar.

KLIMA: Tako se slučaj sa Užicem u prvoj polovini januara 2014. pretvorio u još jednu savremenu medijsko-političku (histeričnu) potragu za vinovnicima užičke nevolje sa vodom, zadovoljavajući opšte uverenje i shodno njemu političku platformu da se iza svake nevolje, od pada meteorita i nešto manje intenzivnog ciklusa Sunčevih pega pa do lokalnog pomora ribe i izlivanja kanalizacije kriju neke konkretne, odgovorne osobe. Mada dragoceno stanovište, ono kod nas najčešće stvori samo larmu, ali možda nije loše pratiti modrozeleni trag, čak i ako on pokaže da krivaca ima baš mnogo.

I prilika da do ovog zagađenja dođe je po svemu sudeći bila idealna. "Takve pojave se dešavaju, između ostalog, i jer su klimatski uslovi sasvim netipični za ovo doba godine", kaže za "Vreme" Vladan Šćekić iz Centra za unapređenje životne sredine iz Beograda. "Temperature su visoke, vidimo da se i na ulicama cvetovi rascvetavaju, pa se nešto slično dogodilo i u Užicu. Na osnovu zvaničnih informacija koje je dalo nadležno ministarstvo može se videti da je uzrok trovanja vode u Užicu organskog porekla. Nije reč o zagađenju teškim metalima koje je došlo iz industrijskih postrojenja, već o mikroorganizmima. Zbog rasta temperature u vodi, živi svet kao što su ove alge se brže razmnožava", smatra Šćekić, dodajući da upravo takvim stvorenjima pogoduju ovi "ekstremno" topli uslovi.

On podseća i na druge aspekte ovog incidenta. Zbog širenja ovog mikroorganizma je ugrožen i opstanak biljnog fonda, i uopšte živog sveta u Vrutcima. "Budući da je akumulaciono jezero poribljeno, pitanje je šta će biti sa tostolobikom i drugim vrstama koje tamo žive. Nažalost, takve stvari će se češće dešavati u budućnosti", zaključuje Šćekić, dodajući da mnogo toga može da se reši i da sve zavisi od "ljudskog faktora i mera koje će se sprovesti", ali da svakako "klimatske promene doprinose tome".

"Klimatske promene koje se događaju svakako već imaju, a u budućnosti će još više imati i uticaja na vodosnabdevanje u Srbiji", slaže se i profesor Prvoslav Marjanović, savetnik sa Instituta za razvoj vodnih resursa "Jaroslav Černi", naše vodeće ustanove u ovoj oblasti. U razgovoru za "Vreme", Marjanović takođe kaže da se, pored drugih, ljudskih faktora, situacija u Užicu delom može objasniti klimatskim pojavama i činjenicom da u decembru i januaru imamo prolećne uslove i manjak padavina. "Uticaji klimatskih promena neće na teritoriji cele zemlje biti istovetni. U svakom slučaju i ovom problemu u narednom periodu svakako treba posvetiti odgovarajuću istraživačku pažnju i pripremiti se za adekvatne sistemske odgovore na promene koje se očekuju", smatra profesor Marjanović.

OSUMNJIČENA BAKTERIJA: Na osnovu već pomenutog izveštaja Ministarstva energetike, razvoja i zaštite životne sredine, sada je jasno da je direktni izvršilac zagađenja užičkog vodovoda bila ozloglašena modrozelena alga, koja, uzgred, uopšte i nije alga. Naime, kako je pokazala analiza Instituta "Milan Jovanović Batut" iz Beograda, u užičkoj vodi su pronađene bakterije iz roda Planktothrix (konkretna vrsta Planktothrix rubescens), koje spadaju u takozvane cijanobakterije. Reč je o drevnim mikroorganizmima, koji, mada su bakterije, energiju proizvode fotosintezom. Kada su u tlu, vezuju azot i imaju izraženu zelenu boju. I mada su nas pojedini beogradski mediji – u većini drugih stvari oko ovog slučaja vrlo ažurni i detaljni – obavestili kako se modrozelene alge samo zovu cijanobakterije, a zapravo je obrnuto, pošto su ovi organizmi primitivnu prokarioti, dok alge spadaju u carstvo eukariota.

U nekoj sredini poput akumulacije u Vrutcima mogu da počnu da se naglo razmnožavaju i da tako dođe do takozvanog ‘cvetanja algi’. U tim uslovima cijanobakterije proizvode razne otrovne materije od kojih neke stvarno ne biste poželeli u svom stomaku. Poznatiji su anatoksini, aplisiatoksini, saksitoskini, a u Užicu posebno mikrocistin LR, iz prostog razloga što ovu supstancu može da testira i lokalni Zavod pa se strepelo koliko njega ima. Uklanjanje ovog opakog otrova iz vodovoda bi moglo da potraje, potrebo je da se pročisti 200 kilometara gradskih cevi za vodu. No, kako su najavili iz JP "Srbijavode", novi cevovod će biti dovršen i vodosnabdevanje uspostavljeno najkasnije 25. januara.

Akumulacija će od algi koje to nisu, ali jesu otrovni prokarioti, biti tek naknadno očišćena. "Ako shvatimo da je pojava modrozelenih algi samo posledica nečeg drugog, jasno nam je da čišćenje akumulacije nije trajno rešenje, već da se ono mora tražiti u dva smera", kaže Marjanović objašnjavajući da je jedan "kontrola zagađenja koje u akumulaciju dospeva sa sliva i iz priobalja", a drugi "razvoj adekvatnih kapaciteta i tehnologije kako bi se blagovremeno predvidele ovakve pojave". On dodaje i da pritom treba imati u vidu da su akumulacije "živa bića" koja imaju svoju sudbinu starenja, pa i tehnološke i druge mere koje preduzimamo moraju odgovarati "starosti" akumulacije. "Akumulacije su neophodan deo sistema javnog vodosnabdevanja u Republici Srbiji i imaće značajnu ulogu u vodosnabdevanju i u budućnosti. Nažalost, njihov značaj u prošlosti nisu pratile i neophodne mere održavanja i kontrole pa ni odgovarajući monitoring", kaže Marjanović.

BOGATSTVO VODE: Šta smo naučili nakon slučaja u Užicu? Za one koji su Užičani razvejan je još jedan mit o zdravoj vodi (koji se nikad više neće obnoviti), ali je dovedeno u pitanje i snabdevanje vodom širom Srbije. "Srbija jeste relativno bogata vodom", kaže Šćekić iz Centra za unapređenje životne sredine, dodajući da se deset odsto tog resursa efikasno koristi. "Najveći problem je odnos prema zaštiti voda", smatra, objašnjavajući da se rečni tokovi zagađuju iz industrijskih postrojenja metalima, da postoji zakonska regulativa koja se ne sprovodi, da su veliki tokovi zaštićeni, zahvaljujući saradnji kroz dunavske inicijative, ali da su male reke i podzemni tokovi ugroženi.

"To je istaknuto i u više evropskih izveštaja kao ozbiljan problem koji treba rešavati", podseća Šćekić ukazujujući na činjenicu da za zaštitu voda jeste država najodgovornija, ali treba razumeti da u trenutnoj socioekonomskoj situaciji to nije prioritet. "Sa druge strane, nema pritiska građana da se rešavaju ovakvi problemi", smatra Šćekić.

"Nismo naučili skoro ništa što u stručnim krugovima ranije nismo znali", kaže profesor Marjanović sa Instuta "Černi", dodajući da smo istovremeno dobili i potvrdu saznanja da nam je održavanje velikih sistema i njihova zaštita slabe tačke. "Razloge za to ne treba tražiti u Užicu, već u načinu i visini finansiranja u sektoru voda unazad više od 20 godina. Svi vodovodni sistemi u Srbiji su u manje-više sličnoj situaciji po pitanju održavanja i razvojnih investicija", objašnjava, dodajući da je "Srbija svakako dorasla ovom tehnološkom zadatku, odnosno da ima znanja da probleme ove vrste reši na odgovarajući i svrsishodan način".

"Prostorna i vremenska raspodela vodnih resursa je takva da u mnogim delovima, a pre svega u slivu Južne Morave, u Istočnoj Srbiji, Pomoravlju i Šumadiji imamo situaciju da na mnogim lokacijama postoje ozbiljni deficiti za vodom i resursima pogodnim za vodosnabdevanje. U tom smislu, ovi delovi Srbije se opredeljuju za regionalne sisteme koji uravnotežuju prostorne anomalije u raspoloživim resursima. Problemi slični onima u Užicu postoje i na drugim mestima s tim što su se neki, kao na primer Kruševac, blagovremeno pripremili i rekonstrukcijom postrojenja isto prilagodili potrebama. Pojava cijanobakterija u akumulacijama Gruža i Ćelije je uobičajena pojava, a problemi se uglavnom rešavaju na postrojenju, dok zaštita akumulacija i dalje ne odgovara potrebama, a često ne zadovoljava ni zakonske norme", kaže Marjanović.

Za razliku od naselja u južnoj i centralnoj Srbiji, mesta u Vojvodini se snabdevaju iz dubokih izdani. Već niz godina, mnoga naselja imaju problem sa kvalitetom vode, kao u slučaju Zrenjanina gde voda sadrži previše arsena. No, tehnička rešenja postoje. Ponekad se kaže da ne postoji voda koja nije za piće, samo da je to pitanje cene njene prerade. U Srbiji je za proizvodnju jednog kubnog metra vode prosečno potrebno 1,5 evra. Prema podacima profesora Marjanovića, u ovu cenu je uračunato obezbeđivanje svih uslova za održivo funkcionisanje vodovodnih sistema, kao i odvođenje i prečišćavanje otpadnih voda. Slična situacija je u regionu, dok je u razvijenim zemljama ta suma znatno veća. Pokazuje se, međutim, da je cena koju građani u Srbiju plaćaju po kubnom metru niža, a ako vodu shvatimo kao proizvod, logično je da za manje novca dobijamo niži kvalitet.