Da su nekadašnji nacistički čelnici kojim slučajem živi, gora im kazna ne bi bila potrebna od toga da mogu da vide kako danas izgledaju stanovnici Berlina i kako se među sobom slažu. Današnji Berlin je izvrnuta slika sumanute nacističke ideje o "čistoj rasi". U gradu sastavljenom od 193 nacije, više od bezbrojnih istorijskih mesta fascinira ta rasna, nacionalna, jezička, religiozna mešavina. Ulicama hodaju sve moguće kombinacije nemačko-azijsko-afričkih parova, sa tamnoputom decom kosih očiju koja pričaju na nemačkom. Prolaze i nemačke devojke u zagrljaju sa romskim mladićima, homoseksualni i lezbijski parovi koji se drže za ruke. Ispred Brandenburške kapije na mešavini arapskog i nemačkog razgovaraju majka, potpuno zabrađena i u dugom čadoru, ćerka u mini suknji i sin sa minđušama, pirsingom i drčnim stavom opasnog gradskog momka. Pored hotela izgrađenog na mestu na kome je bio Ajhmanov štab nalaze se vijetnamski restoran, salon za tajlandsku masažu, kineski kiosk. Dunđeri koji ovih dana renoviraju deo tog hotela pričaju srpski, bošnjački, hrvatski…

Najviše doseljenika je poreklom iz Turske, liniju metroa U1 koja vodi u deo grada koji se zove Krojcberg u žargonu zovu "Istanbul ekspres". Za razliku od nekih drugih gradova u Nemačkoj, vesti o napadima na strance druge boje kože u Berlinu su retki. Berlinci, bez obzira na zemlju porekla, kažu da je osnovno pravilo koga se stanovnici ovog grada danas pridržavaju "živi i pusti druge da žive".

Berlin je grad u kome se leti najviše živi na ulicama. Mnogo je biciklista, od rekreativaca, roditelja koji u prikolicama voze decu, do biznismena u odelima koji su u biciklističke korpe stavili laptop. Vikendom i po podne po parkovima se kampuje, širi se miris azijske hrane koja se priprema u posebno ograđenim delovima, na obodima parkova. U senci Crkve cara Vilhelma, teško oštećene u bombardovanju i borbama na kraju Drugog svetskog rata i ostavljene u tom stanju da podseća na to vreme, danima traje festival na otvorenom. Ispred štanda na kome momci sa ruskim mornarskim kapama prodaju šašlik, rusku votku i "ćirilično" pivo trešti "Kaljinka", dvojica tamnoputih momaka sa "Bob Marli" frizurama sviraju doboše na stepeništu crkve. Na ulicama u blizini železničke stanice Zoo, čuvene po romanu i potonjem filmu o životu mladih narkomana u ondašnjem Zapadnom Berlinu, još se mogu videti mladići i devojke koji sede na pločniku i mirno savijaju džointe.

Berlin je dokaz koliko su besmislene zajedljive primedbe onih koji su vest da će vize za zemlje Evropske unije biti ukinute građanima Srbije propratili tvrdnjama da je putovanje po inostranstvu ionako rezervisano samo za bogate, kakvih je kod nas malo. U internet kafeu, uz "najbolji doner kebab istočno od Istanbula", koji košta dva evra, nekoliko mladih koji su upravo stigli autostopom iz Portugala pokušava da nađe jeftin smeštaj. Iznajmljuju slušalice i mikrofon, koriste kompjuter da bi nazvali nekoliko hostela i uskoro odlaze zadovoljni jer će ih prenoćište koštati deset evra.

Malo je gradova koji imaju takvu simboličku moć kao što je Berlin. U vreme nacističke Nemačke ostatak sveta gledao je u Berlin sa strahom; dok je bio podeljen zidom na Istočni i Zapadni deo, bio je epicentar hladnog rata, slika "sovjetskog" i "američkog" sveta; pad zida bio je više nego bilo koji drugi događaj znak da se ti svetovi, naročito sovjetski, iz temelja menjaju.

Na ulicama Berlina mnogo toga podseća na te sudbonosne periode. Brojni su spomenici i table na kojima piše da se vreme kada su nacisti širili svoju ideologiju ne sme zaboraviti, da se ne bi ponovilo. Od Berlinskog zida, nekada dugog 155 kilometara, ostalo je nekoliko malih delova ispred kojih se slikaju turisti, ali je zato priča o zidu rasuta svuda po Berlinu. Ma koliko zid bio najveći simbol jednog vremena, onome ko dolazi sa istoka može da deluje da se taj simbol previše ističe, jer "gvozdena zavesa" nije bila manje tvrda ni u drugim zemljama. Ispred mesta na kome je obeleženo sećanje na 191 poginulog, od više od 5000 onih koji su pokušali da preko zida prebegnu u Zapadni Berlin, nekoliko turista iz istočne Evrope raspravlja o tome koliko je ljudi pokušalo da se u doba komunizma preko Dunava dokopa tadašnje Jugoslavije, i koliko ih je pri tom izgubilo život, što od metaka rumunskih graničara, što od hladne dunavske vode.

Čekpoint Čarli, jedan od glavnih graničnih prelaza između dve Nemačke u Berlinu, danas je turistička atrakcija na kojoj stoji kopija nekadašnje graničarske kućice. Ispred kućice je čovek u uniformi (slikanje s njim košta jedan evro), na tezgama na ulici prodaju se suveniri iz doba komunizma – zastave Istočne Nemačke, šubare, kape i uniforme sovjetskih vojnika, kopije starih pasoša u koje se stavljaju pečati. Prodavci uglavnom govore balkanske i azijske jezike.

Simbol novog Berlina je Potsdamer plac. Nekadašnja "mrtva zona" u senci Berlinskog zida danas se diči arhitektonskim čudima podignutim devedesetih godina, bioskopima, restoranima, bezbrojnim kafeima. Na Aleksander placu, na kome je 4. novembra 1989. pola miliona demonstranata najavilo kraj postojanja Istočne Nemačke, ogromni panoi podsećaju na dvadesetogodišnjicu rušenja zida. Pored panoa parkirana je i otvorena kolska prikolica puna stajskog đubriva, iznad koje je plakat sa slikom Angele Merkel na kome se izražava protest zbog nekih poteza vlade prema seljacima. Najimpozantniji objekat u blizini trga je 365 metara visok televizijski toranj, izgrađen 1969. godine. Ogromna kugla napravljena pri vrhu, pod sunčevim zracima reflektuje odsjaj koji čini da toranj podseća na krst, pa su ga u godinama komunizma u žargonu zvali "papina osveta".

Ispred Rajhstaga turistički vodič objašnjava grupi ruskih i ukrajinskih turista zašto je ovo bilo najvažnije mesto u mnogim trenucima nemačke istorije: "Podizanje crvene sovjetske zastave na Rajhstagu označilo je konačan poraz Hitlera, tu je proglašena Istočna Nemačka, ali i ponovno ujedinjenje Nemačke." Sa platoa ispred Brandernburške kapije dopiru zvuci rok koncerta.

"Trabi safari", trabi-safari.de