Danas, 25 godina kasnije, nekoliko starijih Ukrajinaca vratilo se u Zonu. Oni su ovde jer su izabrali da umru u blizini porodičnih grobova. Okruženi rastinjem koje je prodrlo u napuštene kuće, koje izbija iz pločnika i spavaćih soba, usred kilometrima potpuno nenaseljene zemlje, ovi poslednji starci žive u potpunoj osami, čekajući samo još sopstvenu smrt. Osim njih, noću, gradom Pripjatom i okolnim selima lutaju samo radioaktivni izotopi.

Vlasti su blagonaklone prema toj nekolicini staraca. Međutim, za sve one koji ne planiraju da umru, oblast oko Černobilja, na severu Ukrajine, nije dozvoljena ni za prolaz, a kamoli za život. Zabranjena zona već godinama ima specijalni administrativni status koji omogućuje lakšu kontrolu. Ograđena je bodljikavom žicom, znacima upozorenja i kontrolnim punktovima. Oko 800 čuvara nadzire ogradu, a unutar zone se nalazi više od 30 grobalja radioaktivnog otpada.

Međutim, tokom dana Zona ipak nije potpuno prazna. U nju ulaze tehničari i inženjeri koji rade na čišćenju radioaktivnog otpada – oni su smešteni u blizini Zone i na ovom opasnom poslu rade u dvonedeljnim smenama. Pored tehničkog osoblja, uz odgovarajuću zaštitu, ovu oblast ponekad razgledaju i novinari koji uglavnom svedoče da je u Zoni zarobljeno vreme iz komunističke epohe – na ulicama Pripjata se mogu videti socijalizmom nadahnuti natpisi, kao i spomenik Lenjinu.

Mada je sam reaktor zaliven betonom, neki posetioci u Černobilju imaju dozvolu da uđu čak i u delove reaktorske zgrade – ulaz je dozvoljen samo u specijalnom odelu od lanene tkanine, sa maskom za disanje i obaveznim testiranjem na radijaciju pre i posle prolaska kroz zabranjeni deo. Jedno od najuzbudljivijih mesta je kontrolna soba u kojoj je 26. aprila 1986. sve krenulo naopako.

JAPANSKI ČERNOBILJ: Tačno četvrt veka nakon tog incidenta, Černobilj više nije jedini na vrhu takozvane INES skale – ovoj katastrofi se na nivou 7 skale najvećih nuklearnih incidenata pridružila nesreća u nuklearnoj elektrani Fukušima 1, u kojoj je 11. marta, nakon katastrofalnog zemljotresa i cunamija, došlo do serije katastrofa. Zbog kvara na sistemima za hlađenje, čak četiri reaktora su dospela u kritično stanje, što se u gotovo neverovatnoj drami završilo eksplozijama i curenjem velike količine radijacije u atmosferu.

Fukušima je, nakon svega, utihnula. Kako saopštava vlada Japana, trenutno nema novih povećanja radijacije. Još veća katastrofa je zaustavljena, ali najveći posao tek dolazi. Početkom nedelje Tokyo Electric Power Company, operater reaktora u Fukušimi, predstavila je javnosti plan sanacije oštećene elektrane. Prema tom planu, reaktori bi mogli da se očiste za nekoliko meseci, tako da bi do kraja godine situacija u Fukušimi mogla biti sanirana.

U Fukušimi sada postoje zone u koje zalaze samo roboti. Ove daljinski kontrolisane mašine obilaze reaktore 1 i 3 gde mere nivo radioaktivnosti – stanje se poslednjih dana stabilizovalo, ali je radijacija i dalje previsoka da bi ljudi mogli da uđu u reaktorske zgrade. Nekoliko dana ranije, takozvani Pakboti, roboti na gusenicama kakvi se koriste u filmskoj industriji, krenuli su u unutrašnjost zgrade najozbiljnije oštećenog reaktora 2, ali se operacija pokazala neuspešnom – zbog neobjašnjive visoke vlažnosti vazduha, kamera robota se zamaglila tako da je akcija prekinuta.

Do sada je više od 25 radnika ozbiljno ozračeno. Oko elektrane se prostire zona od 20 kilometara u prečniku, iz koje je iseljeno više od 200.000 ljudi. U regionu koji obuhvata između 20 i 30 kilometara u prečniku stanovništvu je savetovano da se evakuiše, ali ta oblast nije zabranjena za život. Po svemu sudeći, jedan deo ove oblasti biće sasvim nalik Zabranjenoj zoni.

Zaštićena zona oko Černobilja nešto je veća od evakuisanih oblasti u Japanu – ona danas obuhvata 30 kilometara u prečniku, iz nje je nakon havarije iseljeno 120.000 ljudi, a ukupno je u narednim godinama raseljeno čak 360.000 stanovnika. Deo seoskog stanovništva je na početku sovjetske evakuacije odbijao da se iseli, ne obazirući se na upozorenja o smrtnoj opasnosti od zračenja. Uprkos tome, vlasti su uspele da isprazne Zonu.

LIKVIDATORI: Černobilj se nalazi na reci Pripjat, u Ukrajini, 120 kilometara severno od Kijeva i 7 kilometara od granice sa Belorusijom. Grad Pripjat, neposredno uz elektranu Černobilj, nekada je bio moderno naselje sa oko 50.000 stanovnika. Ono što se njima dogodilo ne budi previše nade. Naime, u godinama posle havarije više hiljada ljudi je preminulo od radijacije, a kod milionske populacije je povećan rizik od raka i naslednih bolesti.

Mada su se oba incidenta našla na istoj skali, neke razlike su očigledne. Reakcija Japana se gotovo ne može porediti sa postupcima sovjetskih vlasti 1986. godine. Prve evakuacije oko Fukušime su počele već 11. marta, odmah po udaru cunamija, a najveći talas je napustio kuće do 13. marta, pre nego što je došlo do prvih eksplozija i curenja radijacije. U Černobilju se pak čekalo čak devet dana na evakuaciju. No, neka iskustva su nesumnjivo slična.

Čišćenje terena posle havarije u Černobilju smatra se jednom od najvećih akcija u istoriji – u njoj je učestvovalo oko 200.000 "likvidatora". Nažalost, mnogi od njih danas imaju ozbiljnih zdravstvenih problema. Čak i optimisti se pribojavaju da će i čišćenje Fukušime trajati godinama i da će biti jednako nezgodno kao i ono u Černobilju.

Međutim, situacija je u tom smislu evidentno drugačija. U Černobilju je, u kratkom roku nakon eksplozije koja je otvorila reaktor, u atmosferu do ogromne visine otišlo zagađenje od čak 5,2 miliona terabekerela, dok je u Fukušimi do sada u curenju sa više lokacija ispušteno 600.000 terabekerela, odnosno skoro deset puta manje.

SARKOFAG: Likvidacija u Fukušimi pre svega podrazumeva obezbeđivanje reaktora. Trenutno ključni problem predstavlja radioaktivna voda na reaktoru 2 – radijacija je tokom proteklog meseca iscurila i kontaminirala više od 70.000 tona vode iz primarnog i sekundarnog kruga reaktora.

Ova voda je sprečena da sasvim izađe u okean, ali je zbog nje nedostupan sistem za hlađenje. Kako je saopštila japanska Agencija za nuklearnu i industrijsku bezbednost (NISA), sva ta voda će se izvlačiti po fazama, a nakon sanacije biće bezbedno uskladištena na samoj lokaciji elektrane.

Prve akcije su počele već početkom ove nedelje. Radnici u elektrani Fukušima počeli su da iz reaktorske zgrade uklanjaju vodu koja je visoko ozračena. Procenjuje se da je neophodno iscrpsti čak 25.000 tona vode kako bi se omogućio pristup postrojenju i počela popravka sistema za hlađenje. Ceo taj posao je daleko od bezbednog.

Nakon što se voda ukloni, radnici kompanije će ući u zgrade reaktora 1, 2 i 3 kako bi popravili sistem za hlađenje i neutralisali dalju opasnost od curenja radijacije. Na kraju će sami reaktori najverovatnije doživeti upravo sudbinu černobiljskog reaktora 4 – biće zaliveni u ogroman betonski oklop.

Međutim, cela akcija nije besplatna. U Ukrajini se čak pokazalo da mogu proći decenije dok se taj posao ne završi. Kompanija operater je izgubila čak tri četvrtine kapitala na berzi od havarije, ali je teško poverovati da Japan ne bi mogao da nađe sredstva za sanaciju Fukušime.

Sa druge strane, stvari nisu išle nimalo lako. Reaktor 4 je već godinama zatvoren u betonski sarkofag sa više od milion tona betona. Međutim, ove nedelje je u Ukrajini održan donatorski skup na kome je ponovo istaknuto da betonski sarkofag na reaktoru 4 nije dovoljna zaštita. Još pre deset godina osnovan je fond za izgradnju skloništa kojim bi se reaktor potpuno zatvorio ispod krova visokog 100 metara, ali se pokazalo da fond nije sasvim održiv.

OKO ZONE: Prema zvaničnim podacima Svetske nuklearne asocijacije, ukupno je bilo 56 direktnih žrtava incidenta u Černobilju. Međutim, smatra se da je više od 9000 ljudi preminulo od raka zbog izloženosti radijaciji, ali tačan broj žrtava nikad nije ustanovljen. Prema podacima Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), oko 6,6 miliona ljudi bilo je izloženo radijaciji.

Ogromna prostranstva su zauvek izmenila svoj lik. Životinje su prestale da se razmnožavaju, a kod onih koje nisu, pojavile su se razne genetske devijacije. Borova šuma, koja se prostirala na četiri kvadratna kilometra u blizini elektrane, posle eksplozije dobila je tamnosmeđu boju i uginula. Zbog boje dobila je naziv "crvena šuma".

Kako danas izgleda život u blizini jedne takve zone? Nešto o tome može se saznati iz programa kakav je Međunarodna černobiljska informaciona i istraživačka mreža, koji je prikupio dragocena sećanja i utiske ljudi koji su preživeli Černobilj.

"Tog dana se odlično sećam", rekla je istražiteljima ovog programa glavna sestra u lokalnoj bolnici u Dobrušu u Belorusiji, koja je 1986. godine učestvovala u evakuaciji ljudi iz Zone. "Bila sam kod kuće, a deca su se igrala napolju. Bio je neradni dan. Najednom sam začula buku na ulici. Izašla sam na terasu i ugledala strašan sivi oblak na zapadu. Brzo sam zatvorila sve prozore i vrata."

"Mi samo vodimo život i ne mislimo gde živimo", rekao je upravnik lokalne škole koji je objasnio kako je černobiljska havarija uticala na njihove živote. "Veliki je psihički pritisak: smrtnost u selu je velika, mladi ljudi odlaze odavde. Znate, nedavno smo sahranili jednog mog prijatelja. Ogledna stanica je smanjila aktivnosti. Stručnjaci odlaze. Gase se državni programi za rehabilitaciju. Nedostaju nam i veštačka đubriva."

Danas više od pet miliona ljudi i dalje živi u područjima koja su delimično kontaminirana. Naime, radioaktivno zagađenje opasno po zdravlje prostire se daleko izvan Zabranjene zone – na 310 km2 u Rusiji, na 640 km2 u Ukrajini i čak na 3000 km2 u Belorusiji, na koju je palo više od 60 odsto opasnih materija. Ove oblasti pokušavaju da se privredno oporave, ali je napredak spor, a najveća briga stanovništva je zdravlje.

Prethodnih godina se činilo da su ove oblasti gotovo zaboravljene – lokalni ljudi iz godine u godinu čekaju 26. april, nadajući se da će na godišnjicu katastrofe dobiti kakvu pomoć od države i međunarodnih organizacija. Sada su, u svetlu Fukušime, nakratko dospeli u žižu.

26. april, 01.26

Nuklearna elektrana u Černobilju, u kojoj se pre 25 godina dogodila najveća nuklearna havarija u istoriji, imala je četiri reaktora tipa RBMK-1000, a u vreme incidenta su građena i dva nova, reaktori 5 i 6. Svaki od njih je mogao da proizvede 1 GW električne energije.

Sve je počelo u 01.23 posle ponoći, 26. aprila 1986. godine. Tada su se dogodile dve uzastopne eksplozije na reaktoru broj 4. Dan ranije počeli su testovi na ovom reaktoru, a operateri su pokušali da izmere brzine turbine pri njegovom zaustavljanju, mada je on pokazivao veliku nestabilnost pri maloj snazi.

Testiranja su vršena pod velikim pritiskom rukovodstva i operateri su zaobišli čitav niz sigurnosnih procedura. Svi alarmni sistemi su isključeni. U apokaliptičnom sledu događaja reaktor je postao nestabilan i mada su operateri u poslednjim trenucima ipak pokušali da u njegovo jezgro spuste sigurnosne olovne šipke, bilo je prekasno – došlo je do nuklearne eksplozije. Betonski oklop se otvorio, a radijacija je iscurila u atmosferu.

Niko u elektrani nije bio svestan šta se zapravo desilo. Kad je na krovu reaktora primećen požar, jedinica vatrogasaca je pokušala da ga ugasi. Međutim, u vrlo kratkom roku vatrogasci su primili smrtonosne doze radijacije. Uključujući i njihovog komandanta, stradalo je 47 vatrogasaca koji su bili prve žrtve černobiljske havarije.

Ni u narednim danima vlasti nisu shvatile razmere katastrofe. Inženjeri koji su pokušali da rashlade reaktor nisu imali nikakvu zaštitu i kasnije su preminuli od trovanja radijacijom.

Naseljena mesta takođe su bila izložena jakom jonizujućem zračenju, ali je prošlo punih šest dana dok nije počela evakuacija stanovništva Pripjata i okoline. Grad je evakuisan 1. maja, o čemu detaljno svedoče ljudi čija su sećanja prikupljena u okviru programa Međunarodne černobiljske informacione i istraživačke mreže.

"Incident je zvanično obelodanjen tek neposredno posle prvomajske parade", rekao je pedesetogodišnji direktor poljoprivredne škole u naselju Opitnaja stancija ("ogledna stanica"), u okrugu Novozibkov. "Sećam se da smo tog dana sadili krompir kod mojih roditelja u selu Globučka. Podigao se jak vetar i počela je kiša dok smo se vraćali kući. Dežurni oficir na oglednoj stanici je držao dozimetar na kome je odjednom primetio da je pozadinska radijacija znatno porasla. Shvatili smo da se nešto dogodilo."

Tokom devet dana posle 26. aprila, iz reaktora 4 iscurilo je mnogo radioaktivnih materija, plutonijuma i raznih fisionih produkata. Pare radioaktivnog cezijuma i jodina izašle su u atmosferu prilikom eksplozije i zagadile ogromne površine.

"Bili smo u selu Terekovki u to doba", seća se Valentina Sikorskaja, koja je u vreme havarije imala 29 godina, a danas radi kao upravnik u distribuciji hemijskih proizvoda. "Tada sam bila u četvrtom mesecu trudnoće. Černobiljska katastrofa je mnogo uticala na zdravlje naše dece i odraslih. Kad se rodio moj sin Jaroslav, pozvan je u jednu američku porodicu u okviru programa ‘Deca Černobilja’. Tamo je proveo devet godina."