Remek-delo animacije Crvena kornjača (Red Turtle) holandskog umetnika Mihaela Dudoka de Vita iz 2016. godine ima brojne poklonike širom sveta. Ta romantična, nema i nadasve očaravajuća animirana priča, "zanosni minimalizam", kako ju je nazvao Mark Kermod u "Gardijanu", premijerno je prikazana na filmskom festivalu u Kanu 2016. godine, a od tada su se nominacije i nagrade nizale na svim relevantnim festivalima i sličnim manifestacijama, uključujući i nominaciju za Oskara 2017. godine, nagradu koju je Dudok de Vit već dobio za svoj kratki animirani film Otac i ćerka 2000. godine.

Međutim, bez obzira na sve nagrade i impresivne opuse, garanciju da ulazi u večnost autor dobije tek kada o njegovom stvaralaštvu počne da se govori u akademskim krugovima, kada postane predmet izučavanja na univerzitetima, a posebno u trenutku kada njegovi umetnički dometi postanu predmet stručne monografije. U slučaju Mihaela Dudoka de Vita, to se desilo ove godine objavljivanjem monografije Michael Dudok de Wit: Life in animation Andrijane Ružić, istoričarke animacije nastanjene u Italiji i redovne saradnice nedeljnika "Vreme". Monografiju je objavila američka izdavačka grupacija CRC Press.

Svako ko je imao prilike da svedoči njenoj fascinaciji animacijom, zna da je taj medij centralni deo njenog života koliko i profesionalnog interesovanja. Njena akademski utemeljena naklonost istoriji animacije potiče još sa studija u Milanu, gde se specijalizovala za ovu oblast pod mentorstvom Đanalberta Benacija, pod čijim je vođstvom odbranila master sa temom nezavisne američke animatorske scene kroz radove Džona i Fejta Hablija. On ju je i podstakao da napiše monografiju o Dudoku: izučavala je analize njegovih kratkih animiranih filmova i glasno zapitala kako je moguće da se niko nije bavio celim njegovim opusom. "Zašto ne bi ti?", odgovorio joj je mentor, i od 2017. godine, nakon intervjua sa Dudokom de Vitom u Zagrebu i Londonu, nekoliko stotina mejlova koje su razmenili i iscrpljujućeg istraživanja, objavljena je monografija Life in animation.

"Tišina i mirnoća su umetničke vrline Mihaela Dudoka de Vita, i one se prelivaju iz njegovih filmova izazivajući osećaj bezvremenosti. Iako svi njegovi filmovi transcendentiraju običnu hroniku svakodnevice, oni su ukorenjeni u realnosti, a u isto vreme prizivaju liričke refleksije o lepoti vremena koje beskonačno teče", navodi Andrijana Ružić na samom početku svoje monografske analize umetnikovog stvaralaštva i dodaje: "Njegovi filmovi sadrže duhovitost čaplinovskih pokreta u svojim likovima i uzvišenu lepotu prostranih pejzaža u koje su duboko uronjeni." Monografija Andrijane Ružić se vodi ustaljenim kanonom sličnih akademskih analiza. Bavi se paralelno hronologijom života Mihaela Dudoka de Vita, od rođenja u seocetu južno od Amsterdama 1953. godine, i markira sve značajne događaje u njegovom odrastanju i sećanju koji su sasvim sigurno uticali na razvoj njegovog pogleda na svet i budućeg umetničkog stvaralaštva. Ujedno svedoči i o staloženoj crti njegovog karaktera, jasno ispunjenog ličnim mirom i manirima koji pripadaju nekom drugom vremenu. Takođe, o ranoj fascinaciji stripovima, među kojima ističe Barksove avanture Paje Patka i Eržeovog Tintina, o tome da je uživao u predivnim pejzažima u kojima je odrastao, bio jedino bilingvalno dete u odeljenju (majka je sa decom govorila francuski), o muzici uz koju je odrastao. Andrijana Ružić od svega toga stvara mozaik života Dudoka de Vita i prezentuje činjenice koje su dovele do toga da on evoluira u umetnika takvog senzibiliteta. Estetski pristup i analitički preseci njegove filmografije opisani su u šest poglavlja. Aksiom Andrijane Ružić je bio da čitaocima ne nameće svoju interpretaciju filmova Dukoka de Vitova: "… imajući na umu opservaciju Normana Meklarena (škotsko-kanadski animator, prim. aut.) da svaki gledalac ubacuje njegovo/njeno životno iskustvo u film." Ovo i jeste ključni segment stvaralaštva Dudoka de Vita, jer njegovi onirički filmovi samo načinju imaginaciju koju gledaoci reflektuju dok ih analiziraju. Svaki od njegovih filmova, osim univerzalne estetike i osnovne simbolike, sadrži i inspiraciju za lična promišljanja i ostavlja dovoljno prostora za individualne interpretacije. Ali, suština je da se, kako navodi Andrijana Ružić, "njegovi filmovi mogu uporediti sa pesmama punim radosne nade za čovečanstvo, vrstom horskih molebana u slavu životnih misterija". Setni optimizam provejava svim njegovim ostvarenjima i slavi lepotu misterije sveta koji nas okružuje.

Kratki filmovi Dudoka de Vita mogu se pronaći na Jutjubu, uključujući i Oskarom nagrađeni Otac i ćerka, dok se uz malo truda može doći i do Crvene kornjače, De Vitovog debitantskog autorskog dela u pogledu dugometražne animacije. Osim u određenim artističkim krugovima i među fanovima ove forme umetnosti, Mihael Dudok de Vit nije naširoko poznat našoj javnosti. Nije za očekivati da će monografija Andrijane Ružić biti prevedena na srpski jezik, ali samo njeno postojanje i žar sa kojim je napisana svedoče da je reč o umetniku koji je već ostavio neizbrisiv trag u globalnom umetničkom pejzažu. A sasvim je verovatno da njegova najveća dela tek dolaze.