Priznajmo, dok pro(e)življavamo pandemiju u svoja četiri zida gledanjem u ekran, prebiranjem po uspomenama, ili na bilo koji virtuelni način šetamo predelima, gradovima, muzejima i kuda god nas želja i interesovanje navedu, otkrili smo mnogo toga što je do sada bilo izvan našeg fokusa znanja i interesovanja.

U tom smislu je i knjiga Beograd kroz ključaonice 100 kuća (Laguna) dobila novu dimenziju i namenu koja njenom autoru Nenadu Novaku Stefanoviću sigurno nije bila na pameti. Otkrila je život beogradskih toponimima pored kojih prolazimo, a koje ni ne primećujemo. Biramo nasumice nekoliko primera.

JELENA SAVOJSKA

Zgrada u kojoj je smeštena Ambasada Italije u Birčaninovoj 11 je unikat – jedini primerak ranog fašističkog stila u Beogradu, ali je i uspomena na veliku ljubavnu zaveru između Rima, Moskve i Cetinja. Vitorio Emanuele, naslednik italijanske krune, maja 1896. poslat je na krunisanje Nikolaja II Romanova da bi udovoljio roditeljima i video se sa crnogorskom princezom Jelenom. U Moskvu su stigli velikodostojnici iz celog sveta, a krunisanje je, prvi put u istoriji, snimila filmska ekipa braće Limijer. Na proslavi održanoj za narod na polju Kodinski bilo je šesto hiljada ljudi, od kojih je stradalo njih hiljadu i osamsto u stampedu ka besplatnoj votki i poklonima. Kad se vratio u Italiju, princ Vitorio Emanuele rekao je roditeljima – ili Jelena ili nijedna. Brak je sklopljen i Jelena Petrović od Savoje prešla je u katoličku veru. Na svadbenom putovanju istakla se i u polarnom lovu, a Italijani su smatrali da je vidovita nakon što je predskazala zemljotrese u Palermu i Mesini i veoma su je uvažavali, pa čak i u vreme kad su Savoje postali suvladari sa Musolinijem.

Zgrada Ambasade Italije u Beogradu izgrađena je između 1924. i 1926. godine, kao znak pomirenja rođačkih dinastija Petrovića i Karađorđevića. Italijanska kraljica Jelena Savojska, piše u knjizi Nenada Novaka Stefanovića, pružila je ruku vlastoljubivom sestriću Aleksandru kojeg je odgajila posle smrti njegove majke kneginje Zorke Petrović Karađorđević, zaboravila na sukob, i tako se krenulo u izgradnju.

PRVI DŽOKEJ KLUB

Priča o izuzetno lepoj kući u Gračaničkoj 18 ukrašenoj kubetom, kao da je stvorena za film o nastajanju i propasti imetka. Njen vlasnik Milan A. Pavlović, narodni poslanik i član uprave Narodne banke, bio je sin Anastasa, osnivača porodičnog prometa tekstilom, od koga je nasledio i druge kuće i radnje po centru Beograda, ali mu je samo ta u Gračaničkoj odgovarala da u njoj živi. Ugaona kuća duga 40 metara zidana godinu dana po projektu arhitekte Nikole Nestorovića postala je uzor ondašnjem političko-poslovnom serklu, pogotovo zbog noviteta u enterijeru koji su prizivali slike velikog sveta: centralno grejanje i radijatori, toaleti s tekućom vodom i kupatila unutar kuće a ne u dvorištu kako je to bilo uobičajeno, bife-šank je spajao kuhinju i trpezariju, dve garderobne sobe – jedna za suprugu mladog Pavlovića, Milicu rođenu Kosanović, a druga za ćerke Vudosavu, Olgu i Vukosavu… Kad je Milan preminuo, Pavlovići padaju u varošku senku. Veliku porodičnu kuću sestre su dale prvo u rentu Ambasadi Velike Britanije, a zatim su je prodale Dunavskom kolu jahača "Knez Mihailo", čiji se predsednik Velizar Janković vozio u američkoj limuzini "Nash motors-a". Zadatak njegovog vozača u uniformi sa širitom bio je i da pazi da neko ne ukrade srebrnu figuru jahača na haubi, kojom je Janković zamenio originalni znak automobila. Dunavski jahači su dva puta preuređivali Pavlovićevu kuću i u njoj napravili džokej klub, prvi u gradu. Džokej klub, inače zatvorenog tipa, stekao je status glamuroznog mesta. Preko dana je ličio na engleski klub u kome se priča o kretanjima na berzi uz holandske cigare i azbah konjak, a uveče je to bilo mesto puno lepih dama i gospode. U toku Drugog svetskog rata tu je bilo sedište Kulturbunda, a posle rata Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, ali i noćni klub "Sova".

ZATVORENI BAZEN

Zgradu u kojoj je danas Arhiv Jugoslavije u Vase Pelagića 33, podigao je kralj Aleksandar Ujedinitelj za koledž, Dom za srednjoškolsku omladinu, po uzoru na Oksford i Kembridž. Želeo je da Srbiji izgradi elitu. S tom namerom, 14. maja 1930. godine poslato je pismo devetorici arhitekata kojim se od njih traži da izrade idejne skice. Na konkurs se javilo njih osam, a izabran je rad Vojina Petrovića. Koledž je bio za 400 đaka, polovina je bila iz dobrostojećih kuća koji su plaćali punu cenu školarine i boravka, a nadarena deca iz siromašnih porodica – ništa. Primani su isključivo odlični đaci, bez obzira na platežno stanje. Pored svakog kreveta u zidu bila je ugrađena kaseta za lične stvari, i svako je imao svoj ormar. U kupatilima su bili tuševi i kade. Unutar koledža je izgrađen i bazen veličine četvrtine olimpijskog, bio je to prvi bazen izgrađen u školi. Danas je zaliven betonom i koristi se za dokumenta Arhiva Jugoslavije. Iz kuhinje se hrana dopremala liftom do trpezarije u prizemlju, a svečana sala je imala servisni lift. Treći lift je bio za kotlarnicu. U dvorištu je bio teniski teren. Ideju o eliti koja će plivati u zatvorenom bazenu i igrati tenis prekinulo je vreme u kome se ispostavilo da su Srbiji potrebniji omladinci koji znaju da rukuju puškom.

LOZ ZA PRUGU

Inicijalno, zgrada u kojoj je sada radno mesto Tomislava Nikolića u Vase Čarapića 20, bila je palata Klasne lutrije. Godine 1897. kad je počela gradnja, posao sa srećkama je cvetao: od dva miliona stanovnika, samo u jednom kolu dvesta hiljada njih je kupilo lozove, a profit Lutrije je bio 316.698 dinara dok je državni budžet bio 1,5 miliona. Lutrijsko odeljenje je tada bilo deo Ministarstva privrede, te se profit od lozova usmeravao u ekonomiju, pa je tako lozovima izgrađena pruga Beograd–Niš. Ministar privrede i predsednik Srpske kraljevske akademije Sima Lozanić, imao je jednu jedinu primedbu na projekat arhitekata Milana Kapetanovića i Miloša Savčića: da se izbaci četvorosobni stan za upravnika. Smatrao je da je već dovoljno nagrađen platom od četristo sedamnaest dinara mesečno, pa je upravnikov salonac preinačen u dva dućana koja su izdavana pod kiriju. Kupci lozova su dolazili u palatu da prate izvlačenje. Do sale se dolazilo iz vestibila širokim dvodelnim stepenicama. Posle Drugog svetskog rata u palati se nalazio Istorijski arhiv Beograda, zatim sedište Beobanke, pa Ministarstvo za dijasporu, a sad u njenoj raskoši uživa Savet za saradnju sa Rusijom i Kinom.

SVILENE SKULPTURE

Kad se završio Prvi svetski rat, Vladan Mitić je otputovao u Milano i po fabrikama tekstila kupio vagon štofova koji će se sviđati beogradskim gospođama. Časkom ga je prodao i dopunio sumu kojom je iznajmio zgradu u Knez Mihailovoj 11, sagrađenu za robnu kuću kancelarijskog materijala, na ćošku, sa prizemljem i tri sprata. Gazda Vladan je imao genijalna rešenja. Njegova robna kuća je prva koja je prodavala robu na rate. Da bi ostvario siguran sistem naplate, izdejstvovao je uredbu vlade po kojoj kupac donosi založnu menicu overenu u firmi u kojoj je zaposlen, pa je tako Mitiću kredit plaćala ta firma, koja je potom dug naplaćivala od njegovog kupca.

Mitić je za reklamu izdvajao preko pola miliona godišnje, koliko je koštala gradnja trospratne zgrade. Čitave stranice novina objavljivale su njegove artikle, gradski autobusi su na krovu imali table na kojima je obostrano bilo ime njegove robne kuće, na raskrsnicama su visila platna sa najavama rasprodaja… Kad je počeo s prodajom motocikala, krenuo je da saobraćajno obrazuje narod. Štampao je luksuzni plakat koji je prikazivao najčešće saobraćajne prekršaje, oblepio ga po oglasnim stubovima, a na njima reklamirao svoje motocikle.

Kada se gradila Beogradska berza na Studentskom trgu, Mitić se dogovorio sa preduzimačem Acovićem da se napravi veliki podrum za njegov magacin. Dve zgrade su spojene tunelom koji je prokopan ispod Uzun Mirkove i Knez Mihailove ulice, a u tunelu je postavljen kolosek uskotračne pruge. U knjizi Beograd kroz ključaonice 100 kuća zabeležena je sledeća anegdota: magacioner je brzo gurao vagonet, pa su ženski kombinezoni poleteli u vazduh i zadržali se po zidovima tunela kao svilene skulpture. Gazda Vladan, koji je uvek bio tamo gde nije poželjno, video je sve to, ali nije kaznio radnika. Rekao mu je: "Ove kombinezone odvoj, ti će ih spustiš s vr’a." Aludirao je na ideju o zidanju oblakodera od 14 spratova, na Slaviji, svoju buduću robnu kuću. Ideju nije ostvario, ali se deo Beograda gde su iskopani temelji, i sada zove Mitićeva rupa.