Nemam iluziju da kosarkaški svet redovno čita "Vreme" i utoliko sam se više (prijatno) iznenadio kada mi je tokom završnih utakmica na juniorskom šampionatu sveta u Novom Sadu nekoliko ljudi iz košarke reklo da je pročitalo tekst "Zlato na određeno vreme" i da se, uglavnom, slažu sa tezama iznetim u njemu. Bilo je, doduše, i izvesnih primedbi, odnosno prognoza da će neko od igrača iskočiti i biti velik i kao senior, ali osnovna teza – da je ranije bilo više velikih igrača čiji se talenat video još u kadetskim i juniorskim danima – nije osporavana. Da podsetim, tekst je pokušavao da nađe odgovor na pitanje zašto naši mladi košarkaši, suvereno najbolji u svojim kategorijama, ne blistaju, ili bar ne dovoljno, i kad postanu seniori. Osnovna teza bila je – ma koliko to grubo zvučalo, posebno u trenucima slavlja i gotovo euforije zbog činjenice da je Srbija najbolja na svetu do 19 godina – da među talentovanim mladim igračima nema, bar za sada, nijednog budućeg superstara, igrača čiji se supertalenat odmah vidi i koji će i među seniorima praviti razliku. To je, opet za sada, osnovna razlika između prethodnih generacija koje su osvajale medalje i titule i ovih današnjih koje žare i pale među svojim vršnjacima.

VREMEPLOV: Pogledajmo neka imena. U Porto San Đorđu (Italija) avgusta 1966. na drugom juniorskom prvenstvu Evrope trener Ranko Žeravica poveo je ovu ekipu: Mihajlo Manović, Bogdan Tanjević, Steruli Andonoski, Kosta Grubor, Dragiša Vučinić, Ivica Valek, Dragan Kapičić (danas predsednik KSS-a), Ljubodrag Simonović, Damir Šolman, Aljoša Žorga, Željko Dokman, Krešimir Ćosić. Samo četiri godine kasnije, na seniorskom prvenstvu sveta u Ljubljani, Ranko Žeravica (redovan u Novom Sadu ovih dana) doneo je prvu titulu prvaka sveta seniorskoj reprezentaciji Jugoslavije sa timom u kome su bili Kapičić, Simonović, Šolman, Žorga i Ćosić!

Na sledećem juniorskom šampionatu Evrope u Vigu 1968. (takmičenja su se doskora održavala na dve godine), trener Slobodan Piva Ivković imao je, uz Simonovića, Šolmana, Manovića i Vučinića iz prethodne generacije, još Zorana Slavnića, Vinka Jelovca, Žarka Zečevića, Stanislava Bizjaka, Ivana Sarjanovića… Opet je osvojeno drugo mesto. U Atini 1970. Lazar Lečić je osvojio 4. mesto sa timom u kome su bili Srećko Jarić (otac Marka Jarića), Miroljub Damjanović, Zoran Kovačević (otac Maksima Kovačevića, koji je u Gorici postao prvak Evrope za mlade), Goran Rakočević (otac Igora Rakočevića), Blagoja Georgijevski, Nedeljko Ostarčević, Radivoje Živković…

Prvo juniorsko zlato doneli su 1972. u Zadru, pod vođstvom Mirka Novosela, Dragan Kićanović, Mirza Delibašić, Željko Jerkov, Dragan Todorić, Rajko Žižić, Branko Macura… Dve godine kasnije u Santjago de Komposteli (Španija) titulu su, pod vođstvom Luke Stančića, odbranili Aleksandar Petrović, Predrag Bogosavljev, Miodrag Marić, Rade Vukosavljević (MVP turnira)… Treću uzastopnu titulu osvojili su 1978, takođe sa Lukom Stančićem na klupi, Predrag Bogosavljev, Slobodan Nikolić (otac Stefana Nikolića, člana mlade reprezentacije koja je trijumfala u Gorici i čiji je mlađi sin Nikša takođe reprezentativac), Petar Popović (otac hrvatskog reprezentativca Marka Popovića), Aleš Pipan (danas selektor Slovenije), Ivan Sunara… U Celju 1980, još uvek sa Lukom Stančićem, osvojeno je drugo mesto sa generacijom koju su predvodili Nebojša Zorkić, Srđan Dabić, Zoran Čutura, Žarko Đurišić (u Novom Sadu prisutan kao skaut Minesote), Goran Grbović, Branko Vukićević, a zbog povrede nije igrao Zoran Radović, danas istaknuti funkcioner FIBA.

Dražen Petrović, Danko Cvjetičanin, Stojko Vranković, Zoran Jovanović, Velimir Perasović, Nebojša Bukumirović, Goran Sobin, Ivica Zurci, Ivo Petović… bili su 1982. u Haskovu (Bugarska) drugi a vodio ih je Rusmir Halilović. U Švedskoj 1984, sa Lukom Stančićem, 3. mesto osvajaju, pored ostalih, Žarko Paspalj, Luka Pavićević, Jure Zdovc, Ivo Nakić, Miroslav Pecarski, Ivica Mavrenski. Dražen Petrović i Nebojša Zorkić bili su te godine bekovski par na Olimpijadi u Los Anđelesu i osvojili bronzanu medalju, a Dražen je u seniorskoj selekciji debitovao još 1983. na EP-u u Francuskoj… U Gmnundenu (Austrija) 1986. pojavljuje se zvezdana generacija koju sjajno vodi Svetislav Pešić: Vlade Divac, Aleksandar Đorđević, Toni Kukoč, Dino Rađa (sva četvorica će 1987. igrati na EP-u u Atini i osvojiti bronzanu medalju pre svetske juniorske u Bormiju istog leta), Luka Pavićević, Nebojša Ilić, Slaviša Koprivica, Teoman Alibegović, Radenko Dobraš, Samir Avdić i Ivica Gulin. U gotovo istom sastavu (Kalpić je ušao umesto Gulina) taj dream team osvojiće svetsko juniorsko prvenstvo u Bormiju.

Na tlu Vojvodine, u Vrbasu i Srbobranu, 1988. godine titulu su odbranili Predrag Danilović, Arijan Komazec, Rastko Cvetković, Žan Tabak, Dževad Alihodžić, Mirko Pavlović, Oliver Popović… Dve godine docnije u Groningenu (Holandija) Duško Vujošević će sa Dejanom Bodirogom, Nikolom Lončarom, Željkom Rebračom, Mlađanom Šilobadom, Veljkom Mršićem, Borkom Radovićem, Romanom Horvatom… osvojiti bronzanu medalju a godinu dana kasnije na Svetskom prvenstvu u Edmontonu (Kanada) stići do polufinala. U Getulevu (Poljska) aprila 1992, generacija u kojoj su bili Dejan Bodiroga, Milan Tomić, Dejan Tomašević, Miroslav Berić, Zlatko Bolić, Damir Mulaomerović… lako pobeđuje na kvalifikacionom turniru, ali zbog sankcija koje stižu 30. maja ne učestvuje na EP-u. Juniori se vraćaju na scenu u Tarbu i Lurdu (Francuska) 1996. i osvajaju treće mesto: Igor Rakočević, Ratko Varda, Vladimir Vidačić… U kvalifikacijama je igrao i Marko Jarić… Prvi veći neuspeh juniori beleže 1997, kada generacija koju predvode Vladimir Radmanović i Miloš Vujanić ne uspeva da se plasira za završnicu EP-a a isto ponavlja i naredna generacija koja 1999. takođe ne prolazi kvalifikacije u Slovačkoj i iz koje tek poneki igrač još igra, bez vidljivijeg traga (Bojan Bakić, Mirko Kovač, Aleksandar Gajić, Milutin Aleksić…).

U Zadru 2000, gde će Toini Parker, ovogodišnji MVP NBA finala u dresu San Antonija, biti MVP igrač, SR Jugoslavija osvaja peto mesto a od tadašnje generacije danas u košarci nešto znači samo Blagota Sekulić, član Real Madrida. Dve godine kasnije u Českoj Darko Miličić, Kosta Perović, Luka Bogdanović, Mladen Šljivančanin, Ivan Koljević… ne uspevaju da se kvalifikuju, a u Saragosi 2004. Nemanja Aleksandrov, Milenko Tepić, Dragan Labović, Uroš Tripković (prethodne godine kadetski prvaci Evrope) osvajaju 5. mesto. Konačno, 2005. u Beogradu Srbija i Crna Gora vraća se na tron sa generacijom u kojoj su Tepić, Labović, Raduljica, Vladimir Štimac, Ivan Paunić, Marko Đurković, Nikola Dragović, Miloš Teodosić, Vladimir Dašić, Nenad Mijatović… Dvojica poslednjih su sada nade crnogorske košarke. Vodio ih je Stevan Karadžić. U Grčkoj 2006. selektor Jovica Arsić neoprezno i nepedagoški, zbog petog mesta, proglašava Stefana Markovića, Mladena Jeremića, Bobana Marjanovića, Milana Mačvana, Aleksandra Radulovića, Petra Despotovića, Miroslava Raduljicu (svi prvaci sveta iz Novog Sada) za "gubitničku generaciju"… Novi šampionat Evrope počinje 3. avgusta u Madridu, a Srbiju predvode Milan Mačvan, Dušan Katnić i Stefan Stojačić, trojica najmlađih iz novosadske šampionske selekcije.

TRENER: To je podsećanje na juniorska prvenstva Evrope, a ako bacimo pogled na šampionate za mlade, koji se igraju od 1992. s tim što SR Jugoslavija na dva prva nije učestvovala zbog sankcija, uz mnoga već pomenuta imena podsećamo se na bronzu u Bursi (Turska) 1996. (Drobnjak, Šćepanović, Lukovski, pokojni Haris Brkić, Jestratijević, Stanojević, Bolić…). Dve godine kasnije u Trapaniju u Italiji Jarić, Milojević, Rakočević, Stanojević, Varda… postaju evropski prvaci! U Litvaniji 2002. Vujanić, Avdalović, Radmanović, Čabarkapa…) bili su 7. dok su Kosta Perović, Vladan Vukosavljević, Aleksandar Rašić, Ivan Koljević… 2005. u Brnu bili peti. U Čehovu (Rusija) 2005. bronzanu medalju osvojili su Tripković, Bogdanović, Novica Veličković, Boris Bakić… Prošle godine u Izmiru Miroslav Nikolić je sa Teodosićem, Tepićem, Labovićem, Dragićevićem, Jerominovim, Rakićem, Paunićem, Dragovićem, Mijatovićem, Pekovićem, Dašićem i Marasom osvojio zlato, a Vlada Vukoičić je ove godine u Gorici odbranio titulu sa istom generacijom, plus Stefan Nikolić, Maksim Kovačević, Uroš Nikolić, Nenad Živčević…

Ne treba biti poseban stručnjak za košarku pa zaključiti ko je od silnih navedenih igrača kao senior bio superstar, ko odličan, ko dobar prvoligaški klupski igrač, ko solidan član kolektiva bez kakvih se takođe ne može zamisliti tim… Od zlatnih momaka iz Gorice i Novog Sada na spisku kandidata za seniorsko prvenstvo u Španiji su Miloš Teodosić, Milenko Tepić, Stefan Marković i Dragan Labović a njima, po godinama, pripada i Nemanja Aleksandrov. Videćemo ko će od njih poći u Španiju, kakvu će šansu imati i kako će je iskoristiti. I kao što sam u prošlom tekstu naveo, sa najvećim zadovoljstvom izviniću se svakom od ovih mladića iz Gorice i Novog Sada koji me argumentovano – dakle blistavom karijerom – bude demantovao. Ako je do ličnog ukusa, čini mi se da najveće šanse ima Boban Marjanović, gorostasni centar Hemofarma (2,21) koji za svoju visinu ima odličnu koordinaciju, dobro trči, ruka mu nije tvrda… Njegov klupski trener i ujedno selektor Miroslav Nikolić ističe da je ogroman progres za godinu dana delo njegovog pomoćnika Miodraga Rajkovića, koji je neumorno indvidualno radio sa Marjanovićem. Brojni NBA skauti najviše su se raspitivali baš o Marjanoviću, a jedina prepreka na putu ka zvezdama mogu biti povrede jer već kuburi sa jednim kolenom.

A kada je već reč o Miroslavu Nikoliću, valja mu priznati da je – više nego zasluženo – dočekao svojih pet minuta. Kao i uvek, rekao je u lice svima šta misli ("Niko osim Bojića i par roditelja nije verovao u nas", "Stručni savet je devalvirao struku", "Ne dozvoljavam da se blate treneri koji rade u Srbiji jer smo mi sačuvali srpsku košarku", "Zahvalio bih se Draganu Šakoti koji je jedini verovao u mene", "Zahvaljujem se i igračima koji su me izdržali iako znam da budem prek i težak čovek")…

Brojni stručnjaci u Novom Sadu tvrdili su da je naš tim u odnosu na konkurente jači u startu bar za 10-15 poena jer na klupi ima Nikolića. Repertoar njegovih taktičkih poteza i maestralne izmene ulivali su sigurnost. Popularni "Muta" je sve drugo osim "mutav", a najžalosnije od svega je da se njemu dug jezik bez dlake pripisuje kao mana, nedostatak takta, pa i vaspitanja, dok je nekom drugome, bar kod nekih, koji se sa igračima prepucava preko novina ili komunicira preko "goluba pismoniše" i najvulgarnijim rečnikom vređa novinare čije mu pisanje nije po volji, sve to kvalitet, vrlina, šmekerski duh…