Još o 1990 – Novi Sad
Žuta kuća, zeleni snovi
Kada sam video naslovnu "Vremena" pre dve nedelje, na sve četiri mreže na kojima imam profile (Fejsbuk, Instagram, Tviter i Linkdin) napravio sam anketu: "Pitanje za moje prijatelje starije od, recimo – 40 godina: Gde ste bili u leto 1990. godine? Čega se sećate?" Dobio sam nekoliko stotina odgovora, mnogo više na Fejsbuku i Tviteru nego na drugim dvema mrežama – što bi moglo da bude predmet posebne analize. Komentare i sećanja na 1990. ostavljali su i neki koji inače nikad ništa ne komentarišu, "Vreme" je jednostavno ubolo temu, a ljudi su se sa puno strasti i emocija bacili na nešto što ne čini toksični koktel "korona + dnevna politika" kojim smo iz svih medija napajani proteklih meseci. O kolektivnom doprinosu kulturi sećanja ljudi iz celog regiona koji pamte 1990. čitajte u okviru "Znam šta ste radili tog leta", a u narednih par redova – o tome kako sam ja kao 22-godišnji student doživeo tu godinu u Novom Sadu
Negde početkom januara 1990. na TV-u pogledao sam film Godine opasnog življenja u kojem Mel Gibson glumi australijskog novinara u Indoneziji u vrtlogu previranja sredinom šezdesetih. Nakon odjavne špice, shvatio sam da ja zapravo želim da se bavim novinarstvom a ne pravom koje sam studirao. Nije mi padalo na pamet da naše "godine opasnog življenja" tek dolaze.
TITO NA ZIDU, CIGARETA U USTIMA
Javio sam se na konkurs za honorarce u dopisništvu "Novosti" u Novom Sadu, primili su me i poslali da uporedim cene štofova u robnim kućama "Bazar" i "Nork", kao što je to i red sa "gušterima" u ovoj profesiji. Već dan kasnije, koleginica Angelina koja je pratila kulturu se prehladila i poslali su me da izveštavam sa sednice Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (koja je dve godine kasnije ugašena). Tekst mi je objavljen u osnovnom izdanju "Novosti" i potpisan punim imenom i prezimenom. Sećam se da je šef deska pozvao dopisništvo da pita – zašto se, pobogu, taj honorarac potpisuje pseudonimom. Objasnili su mu da se ja zaista tako zovem i prezivam i vrata ka mojoj novinarskoj budućnosti bila su širom otvorena.
Kako je u redakcijama izgledala ta 1990. vidi se na fotografiji iz dopisništva "Novosti" – Titova slika na zidu, pisaće mašine na stolu i cigareta u ustima. Tri detalja kojih u današnjim medijskim prostorima više nema, osim cigareta ponegde. Tokom narednih nekoliko meseci počeo sam da pišem za studentski "Index", za novosadski "Stav", koji je tih godina uređivao Raša Čolović, za zagrebačku "Arenu" sam pisao reportaže i tekstove iz crne hronike, za sarajevske "Naše dane" intervjue sa vojvođanskim političarima. Prvi tekst za "Vreme" (o slučaju sa Srbinovićevim portretom rektora Dragutina Zelenovića, tada već predsednika Vlade Srbije) napisao sam nekoliko meseci nakon što je nedeljnik pokrenut. Postojala je još Jugoslavija, veliko tržište rada, honorari su bili redovni i solidni, "konvertibilni dinar" Ante Markovića stabilan i ja sam za svega nekoliko meseci od svog prvog teksta o ceni štofova javio roditeljima u Bač da ne treba više da mi šalju novac, jer mogu sasvim lepo da živim od svog novog poziva – novinarstva.
Ubrzo su počele da padaju i neke iluzije – doneo sam uredniku tekst o grafitu "Ubijte Antu Markovića" koji je osvanuo na zgradi Pošte u Novom Sadu i niko ga danima nije prekrečio. On se samo nasmejao i rekao da to nije nešto što bi "Novosti" objavile i bilo mi je jasno da sloboda štampe koja nas je te 1990. sve zapljusnula – ima ozbiljne limite.
"BIĆE SKORO PROPAST SVETA"
Te godine osnovano je i Nezavisno društvo novinara Vojvodine, dobili smo prostorije u Zmaj Jovinoj 4, što je bilo zgodno i zbog toga što je Mile Isakov mogao da nama klincima drži lekcije iz kafanskog bontona dole u podrumu "Keca", jednog od uglova Bermudskog trougla koji su činili još kafe "Imperija" i kazino u "Putniku". Ostaće upamćena terevenka sa deronjskim tamburašima nakon otvaranja Sterijinog pozorja u maju 1990. i Mile koji im proročki diriguje: "Biće skoro propast sveta! Nek propadne, nije šteta!"
Oko NDNV su se brzo okupili novinari koji nisu bili "na liniji", neki jer su smenjeni kada su padali "autonomaši", neki koji su učestvovali u toj čistki, neki klinci poput mene, neki tada već doajeni poput Mite Boarova, Zage Radović, Pere Petrovića i Mihala Ramača. Sa balkona Zmaj Jovine 4, godinu dana kasnije, dok granate budu padale po Vukovaru, mi ćemo da organizujemo "Prozor", jedinstveni alternativni TV Dnevnik uživo u vreme ratne propagande na RTS.
Negde u isto vreme, u januaru 1990, na tribini na Filozofskom fakultetu, učlanio sam se u Demokratsku stranku, uveren da partija koju su predvodili Dragoljub Mićunović, Desimir Tošić, Borislav Pekić i ostali, predstavlja sve ono za šta sam se kao student druge godine prava zalagao. Gradski odbor Demokratske stranke nije imao svoje prostorije pa smo se nalazili u kafani "Kuglana" čiji je vlasnik bio Zoran Ašanin, tada prvi čovek novosadskih demokrata, živopisni Crnogorac, dvometraš, sin golootočkog robijaša i jedini opozicioni delegat u tada još jednostranačkoj Skupštini SAP Vojvodine. Kao u prvim danima višestranačja u Srbiji 19. veka – u kafani smo bistrili politiku i sanjali, ispostaviće se – nedozrele, zelene snove o tome da će na prvim slobodnim izborima zakazanim za decembar te 1990. godine opozicija da pobedi, a Srbija se pridruži ostalim zemljama nekadašnjeg socijalizma koje su posle pada Berlinskog zida krenule ka kapitalizmu i demokratiji.
Dve godine ranije u "Jogurt revoluciji" srušena je "autonomaška vlada" Vojvodine, a na ulicama Novog Sada te večeri 6. oktobra 1988. prvi put sam video izgaženo cveće, smeće, ambalažu sendviča i jogurta koje su ostavili iza sebe demonstranti dovedeni iz Bačke Palanke i Titovog Vrbasa da sruše "odnarođeno rukovodstvo".
Ipak, te 1990. Novi Sad je još uvek ličio na onaj stari, pre ratova i urbanističkih intervencija koje su proteklih 30 godina unakazile dobar deo šireg gradskog jezgra. Višestranačje i sloboda štampe u kombinaciji sa ostacima "starog sveta" kao što su mir, stabilna valuta, visoki standard, lična bezbednost – učinili su da mi 1990. ostane u sećanju kao "najbolja godina naše mladosti". Jer, 1989. još nije bilo slobodne štampe i višestranačja a 1991. su u ratu i ekonomskom raspadu zemlje nestale sve tekovine "starog sveta".
IMA JEDNA KUĆA NA ISTARSKOM KEJU
Popkulturna slika Novog Sada 1990. nemoguća je bez pominjanja čuvene "Žute kuće" koja nekako najbolje personifikuje taj magični amalgam "starog" i "novog" koji se dogodio samo te 1990. godine. Kuću na Istarskom keju, koji je tokom devedesetih postao Sunčani kej, sagradio je 1939. Pal Čaki. Objekat je osamdesetih napušten, a 1988. u njega se useljava nekoliko umetnika, Novi Sad pomaže u sređivanju kuće i ona krajem 1988. postaje "Udruženje za kreativno angažovanje mladih Žuta kuća", ludo mesto na kojem smo proveli 1989. i 1990. godinu.
Kako je to izgledalo: škola crtanja i psiholozi na spratu, galerija i studio za vežbanje u prizemlju, a od oktobra 1990. Edi Keler otvara klub u prizemlju. Kako je to uredno zabeležila i sačuvala od zaborava Silvija Dražić, unuka Pala Čakija, prvog vlasnika kuće, ređali su se performansi: Yellow house – Berić, Škulec, Pantelić, Gucunski, Ilkić, Vlaškalić; Ab ovo – Berić, Keler, Oziris – Berić, Paulik, To sam ja – Berić, Vesna, doček proleća – Andrić-Andrla, Gucunski, Berić, Ćurčić… Organizovane su izložbe (Boba Berić, Rastislav Škulec, Zoran Pantelić, Dragan Gucunski, Ivana Biba Mihajlović, Rajko Kovačević, Zoran Janjetov, Ljubiša Bogosavljević, Sanja Mihajlović, Branislav Petrić, Rastko Ćurčić, Željko Đaković, Branko Đurašinović, Zoran Matić, Grozdana Nikić, Jasniger, Paulik, Zoran Palurović, Goran Glavić, Vera Đenge, Bela Marjaš, Saša Senković, Zoran Matić, Olivera Brdarić, Vera Đenge, Zoltan Radić, Šuput, Dragan Jankov, Dragana Maca Ilić…). I naravno – svirke (Obojeni program, Boje, Naučnici, DVAS, Rex, Ilusivii, Telal Viig, Circo de la primavera, Sing Sing Singers, Stone free, Imperium of Jazz, Rambo Amadeus…).
Nakon 1990. počeli su ratovi, Istarski kej je promenio ime, a Žuta kuća je 1993. prestala sa radom. Godine 1995. je srušena.
Znam šta ste radili tog leta
Neki od više stotina odgovora na društvenim mrežama na moje pitanje "Gde ste bili u leto 1990? Čega se sećate?"
Srba Jovanović, Beograd: "Radio sam kod druga u Beosoftu, imao platu od 1000 maraka plus udeo od profita, znatno više od moje majke koja je imala 33 godine radnog staža tada… Od jedne plate mogla je da se kupi Inter-rail karta i da se otputuje preko Venecije na letovanje u Nicu, sa povratkom preko Pariza i odmorom od nekoliko dana tamo… I u Nici i u Parizu noćenje u studentskim domovima, ali dvokrevetne sobe, hranili smo se najbolji drug i ja u samoposluzi za doručak, a brza ulična hrana ostali obroci… Rumuni su dolazili u Jugoslaviju da rade za nadnicu… Verovali smo u Anta Markovića i nismo mogli ni da naslutimo, sve do pred Novu 1991. godinu, da će sve otići u… onu stvar."
Veton Suroi, Priština: "Bavio se organizacijom otpora Miloševićevom ukidanju autonomije i okupacijom Kosova, otpuštanjem sa posla sa ‘vanrednim merama’, razmišljanjem kako će moja porodica preživeti sve to, zajedno sa svim porodicama Kosova. Jedna kćerka dve godine, druga dva meseca života."
Dragana Saratlić, Novi Sad: "U našoj kući na Braču koju su posle opelješili, pa smo je ‘98 prodali ili bolje rečeno poklonili! Nikad je nisam prežalila!"
Natalija Lazić, Beograd: "Letovali smo u Rogoznici gde smo imali kuću, i baš smo se vraćali 17. avgusta (bez Bg tablica), kada je i počela ‘balvan revolucija’."
Žikica Milošević, Sremska Mitrovica: "Išao sam u Bugarsku kod brata i dede i video kako izgleda zemlja koja ulazi u tranziciju iz realsocijalizma. Išao u Trst u šoping. Gledao prvenstva sveta u Italiji u fudbalu i Argentini u košarci. Zaljubio se u underground muziku i filmove. Bio u depresiji zbog promašenog faksa. Gledao 3K emisije i filmove. Bio svestan da će posle izbora u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH biti rata. Malo me uspokojio poraz Vuka u decembru, ali je Sloba posle preuzeo njegovu politiku. Ložili se na Tajči. Prvi put u životu nismo otišli u Hrvatsku na more nego u Crnu Goru – roditelji nam nisu dali. Igrao košarku dan i noć. Čitao puno knjiga. Planirao da odem u Veliku Britaniju. Imao puno para pa nisam otišao jer bilo super i ovde."
Tanja Banjanin, Novi Sad: "Studirala pravo, primili me na džez akademiju u Gracu. To leto pevala sam na Lopudu i Bolu na Braču da zaradim i letujem… Mama i tata me pustili prvi put na more sa momkom… kasnije mužem… kasnije bivšim… da ne kažem pretprošlim!"
Tomislav Marčinko, Zagreb: "Na ljetovanju u Pakoštanima kod Zadra. Tu smo dočekali početak Balvan revolucije. Legendarni romantik sa Salajke Lazar Bojanović Žile rekao mi je proročanski: ‘Evo vama vašeg Kosova!’ Za novinarstvo, tu mislim na pravo, profesionalno novinarstvo – najbolje su bile 1989. i 1990. godina! Vlasti slabe i zabavljene sobom, a događaji i čudni likovi se danonoćno smjenjuju kao na tekućoj vrpci! Tema napretek! U svom novosadskom ‘Dnevniku’ me poslije ‘jogurta’ doživotno suspendirali i sa 36 godina okrenem se ‘našem zapadu’! I 1990. dočekam kao dopisnik splitske ‘Nedjeljne Dalmacije’, ljubljanskog ‘Dela’ i Tuđmanovog ‘Glasnika HDZ-a’. Ukupan mjesečni honorar nikad manji od 15.000 maraka! Nikad više ni te novinarske slobode ni tih para!"
Marta Aničić, Njujork: "Partijala po Londonu! 52 koncerta/svirke te godine!"
Dejan Ignjatović, Beograd: "Biciklima bežali na Provalu, švercovali se šinobusom do Novog Sada da kupimo nešto jeftino u ‘Đovaniju’, pratili italijanske lovce koji su svakog leta u većem broju stizali u okolna lovišta od Ristovače do Labudnjače… Sve u svemu, lepo leto pred upis poslednjeg razreda srednje škole!"
Boško Palkovljević, Novi Sad: "Sjajno pitanje! Ako budu iskreni odgovori, shvataš da je retko ko razumeo tešku situaciju u kojoj se tadašnja država nalazila!"
Nataša Dragišić, Beograd: "Bojim se da je to bila prva normalna godina u SFRJ. Nije dugo izdržala pod pokušajem demokratizacije i pluralizacije… Nažalost. Preteško je to bilo za komuniste. Udar na sve u šta su verovali, a pre svega u jednopartijski sistem i društvenu svojinu. Kako tad, tako i sad. Da se ne lažemo više!"
Dragan Kovačević, Novi Sad: "Sećam se masovnog zvižduka jugoslovenskoj himni u Zagrebu na ispraćaju pred fudbalski Mondijal. Bilo je to na utakmici na kojoj je reprezentacija Jugoslavije, iako domaćin, izviždana u prijateljskoj utakmici protiv Holandije, za koju su navijali na Maksimiru. Sećam se i maja 1990, Zvonimira Bobana itd."
Vladimir Zebić, Beograd: "Izvadio ovo čudo (vidi foto) zbog Svetskog prvenstva u fudbalu, sa tom karticom si imao 90% popust za vozove u Italiji, koji su se pokazali i kao najudobnija prenoćišta. Nije bilo ove tehnologije tako da uspomena i nema, osim jedne fotke pored gola u Veroni posle Piksijeve simultanke sa Špancima. Čim je pronađem, okačiću je!"
Vladimir Jeftić, Beograd: "Bio sam šampion u raketnoj tehnici i ‘Šta znaš o saobraćaju’. Radovao se uspesima tenisera, Evroviziji u Zagrebu, završio malu maturu, upisao gimnaziju, navijao za Plave na Mundobasketu i Mundijalu, proveo mesec dana u Grčkoj vozeći vindsurf i igrajući besomučno bič volej. Klopao u ‘Popretu’, tada najboljoj piceriji u Beogradu i tukao girose kod Šupeljaka; u gimnaziju išao najčešće taksijem. Kinđurio ‘WW Jettu’, novi auto u kući. Pustošio lokalni video-klub uz novi TV Sony Trinitron i Panasonik video-rikorder."
Ilić Nada, Beograd: "Prelepa godina! Tada sam bila tamo neki, što bi sad rekli, ‘manager of foreign trade’ u čuvenom Jugoexportu, koji su odavno pokrali i uništili! Putovalo se koliko se želelo, npr. u Milano na utakmicu Inter-Parizan, pa u šoping u Rim (sećam se, sprčkala sam 6000 DM za garderobu i obuću da nisam trepnula!), a te lepe godine na letovanje smo išli sa decom (ćera tada 7 godina, sin 2 i po) u Izrael, u hotel Palm Beach u Akronu kod Haife! Naravno, iskoristili smo priliku i da obiđemo Jerusalim (Milan onako mali zavukao se ispod Hristovog krsta jedva smo ga pronašli), Vitlejem, Tel Aviv, fabriku dijamanata, Mrtvo more, Jad Vašem (gde, naravno, decu nismo uveli nego na smenu ušli u muzej i izašli plačući!) Bila je to zaista godina za pamćenje, jedna od najlepših! I onda – tras! Devedesete!"
Brankica Boškov, Novi Sad: "U drugoj polovini avgusta, suprug i ja smo verovatno među poslednjima, pre Balvan revolucije, putovali kolima kroz Gorski kotar u Opatiju. Ništa nije ukazivalo na ono što će se dogoditi. Dvadeset četiri godine kasnije ponovo u Opatiji. Vlasnik male radnje sa suvenirima nas je pozdravio rečima: ‘Dobro nam došli opet!’"
Sanja Stanković, Beograd: "E, ta 1990! Bila sam na trećoj godini prava, roditelji intelektualci, strogo vaspitana, putovala, učila, išla u pozorište i onda posle takvog života 30 godina haosa. Završila fakultet, magistrirala, doktorirala, počela da radim, ali stalno neki haos i previranja. Tačno drugi život. Poremećene vrednosti i tako je i dan-danas."
Miroslav Bjelić, Novi Sad: "Nikad više novaca nisam zaradio kao student nego te godine… Uveče, izađemo u grad ispred ‘Grafita’, pamte ga ovi stariji, i posle ponoći padne ideja da uzmemo pasoše i pravac – Trst, Italija…. Ujutru u 9 pijemo kafu u Trstu… Mislio sam, naivno, da je konačno i nas Bog pogledao…. Ali, avaj – vreme i događaji posle su me žestoko ošamarili, sve nas iz te generacije!"
Ovo su neki od komentara na Tviteru:
Pobegli sa poslednjeg letovanja usled pobedničke euforije HDZ–a i šahovnica na sve strane, pa i sa vrha crkvenog tornja do zemlje. Usput naišli na početke Balvan revolucije. Mislim, bilo je jasno u kom pravcu stvari idu i meni koji sam imao 10 godina! @treba_kesa
Ja se sretno porodila i čuvala svog sina Juliusa, a moj muž i društvo otišli u Červar – Istra, nemajući pojma da će to biti poslednje letovanje u Jugoslaviji. Dalje je sve poznato! @caca_welker
U Piranu, došao iz Australije, pa sa rajom preko Atlasa uzeli ekstra aranžman sa namjerom da pijemo vino i da mi nađu našu djevojku da je vodim sa sobom nazad. Ali pamtiću to po gorkoj spoznaji da će biti rat: Svi restorani i kafane su sklonili TV da se ne gleda YU vs Argentina! @dakazemotvoreno
Bila sam tinejdžerka koja je kao i svakog leta boravila na Hvaru, u gradu Hvaru, koji sam smatrala svojom drugom kućom. A onda su me oni koje sam smatrala svojim prijateljima počeli vređati bez ikakvog razloga: ‘Vlahinjo idi ća, na svoje more…". Sve najlepše uspomene uništene! @Ljubica39045130
Očistila drugu godinu, od penzije koju sam nasledila od mame otputovala prvi put u Pariz u kasno leto. Cipele koje sam tada kupila obula sam prvi put za demonstracije 9. marta naredne godine i jednu izgubila negde kod Narodnog pozorišta kad je krenula bežanija od suzavca i policije na konjima! @DjuricIva
Napunio 14 godina u Biogradu na moru na letovanju. Otišao da kupim ‘hleb’ (zaboravio da kažem ‘kruh’) i vratio se zbunjen sa novim nadimkom mali ‘vlah’ koji mi je nadenula ne preterano simpatična pekarka. Nije mi bilo jasno zašto misli da sam iz istočne Srbije i zašto je to uvredljivo! @srdjancvijic
U leto 1990. vratio se u Srbiju posle šest meseci u Londonu, išao u Beč i Prag na Stonse i u Zagreb na Bouvija. Ludo se provodio!
@alexkocic
Na Pagu nam zagradili auto. Keva išla u kafanu gde nas znaju da moli da dođe vlasnik tog auta da nas odgradi. Devedeset minuta čekali, lik bio sve vreme tu. Onda otišli kod neke rodbine u Doboj. Tamo se klinci podelili na Srbe i Muslimane i kamenovali se. Strašno malodušan uvod u raspad! @alt_left
Leto ‘90, odnosi između Hrvatske i Srbije u haosu. Mi, jedini srpski folk KUD koji pristaje da ode na Međunarodnu smotru folklora u Zagreb. Defile kroz grad, ljudi nas grle. Tuđman počinje pozdravni govor, a jedan konj glasno zanjišti. Ja u nošnji, stara gospođa u tramvaju mi ustaje: ‘Vi ste naši gosti’!" @svjetlanarasic
