Dugo sam televiziju i realnost posmatrao kao dva paralelna sveta koji se retko dotiču i uglavnom samo jedan u drugom ogledaju. Međutim, nekoliko puta su se u eksplozijama spajali i to su po pravilu bili trenuci naše najveće tragedije. Tako je bilo kada je bombardovan RTS, tako je bilo kada je na televiziji B92 emitovan film Anatomija bola 2. Da bi ovaj stravični mizanscen bio još bolniji, u ponedeljak, upravo na godišnjicu tragedije, iz istražnog zatvora pušten je Dragoljub Milanović. Radnici RTS-a su u znak protesta na trideset sekundi zatamnili ekran na sva tri državna kanala. Jasno je da o krivici dotičnog treba da odluče pravosudni organi, ali ovakav nespretni postupak sudskih vlasti predstavlja čačkanje po otvorenim ranama porodicama nastradalih u RTS-u. Mirniji bih bio da sam za protekle dve godine čuo bar za nagoveštaj kajanja, osećaja moralne odgovornosti ili ljudskog saosećanja kod članova bivše vrhuške državne televizije. Upravo to ćutanje za mene predstavlja kukavičko bežanje od odgovornosti, bežanje koje je u suštini identično bežanju iz zgrade koja će biti bombardovana. Zato tragedija RTS-a još uvek traje – baš kao i tumaranje za pravdom u Srbiji.

Na Art televiziji je prošle nedelje iz meni nepoznatih razloga emitovana emisija o besnilu. Medicinsku priču pratio je vhs snimak kučeta koje u toku četiri dana umire od besnila. Saznao sam da kučići oboleli od ove neizlečive bolesti danas ne keze zube i ne kidišu, već slinave njuške beže u mrak i izolaciju. Slično je i sa ljudima. Euforično besnilo je smenilo bežanje u mrak. Da li će tu možda pomoći Komisija za Istinu, Pravdu i Pomirenje. Što se mene tiče, čitava komisija bi se bar tri godine mogla baviti samo ulogom televizije u životu Srbije poslednjih deset godina. Sudske presude su samo početak posla, jer sledi niz etičkih pitanja koja će nas, ukoliko ostanu bez odgovora, odvesti u mrak kao besne pse.

Međutim, pošto narod hoće zabavu, dobija je čak i tokom informativnih emisija. Studio B, BK i Politika su detaljno prikazali malu dramsku igrariju pod naslovom ¨Hapšenje i odbrana vojvodinog džipa¨. U glavnim ulogama su policijski ¨pauk¨, Brka pozornik, vojvoda sa svitom i statisti (policija i narod). Policija vojvodi oduzima džip koji mu je ranije dala, a on sa svitom telima brani statusni simbol koristeći Gandijevu taktiku nenasilnog otpora.

Svi skupa nisu zaslužili nijednu kritičarsku zvezdicu, jer su u ulogama neuverljivi, scenario je očajan, a jedina dobra scena je pojenje vojvode na prazan stomak iz plastične flajke. Ali, kao što rekosmo, narod je uvek gladan melodrame.

Sudeći po emisiji 60 minuta na TV Politici, ne ginu nam kineski lekovi. Gost emisije ministar Obren Joksimović mnogo se naljutio zbog pitanja voditelja i besan napustio studio. Sadašnja vlast je u svojim opozicionim danima kritikovala Bojićev kineski aranžman, ali danas tvrdi da su lekovi u redu. Ja sam navikao na uputstva na srpskom, mađarskom i albanskom, ali kineski bi mogao biti problem. Moguća rešenja su upoznavanje stanovništva sa osnovama kineskog jezika (skraćeni kurs, namenjen uglavnom starijim građanima), ili angažovanje kineskih prevodilaca u apotekama.

Što se tiče emisije 60 minuta, moram da pohvalim scenografiju koja prvi put odražava suštinu ovdašnjih tv dijaloga. Ako niste primetili, sagovornike od kamere i gledalaca kao da deli taraba. Ova materijalizacija filmske rampe pokazuje likove na televiziji s ¨one ¨ strane tarabe i našeg svakodnevnog života. Mi sa njima ne možemo da popričamo i dobacimo nešto preko plota. Zato nije slučajno što je ljutiti ministar, kada je ustao, zaklonio voditelja i stao ispred kamere – preskočio je tarabu.

Preko iste ove ograde pratili smo i izbore u Crnoj Gori. Po svoj prilici finale će ličiti na prebrojavanje u Floridi tokom predsedničkih izbora u SAD, samo što će đetići to uraditi temeljitije – i sporije.