Na prvi pogled pre spada u starogovor nego u novogovor.

Možda se, čak, kandiduje za leksikon nepoznatih reči.

Jer ono što je počelo pre nekoliko hiljada godina kao arhiva hrama ili vladara, u međuvremenu se pretvorilo u nešto sasvim drugo.

Najčuvenija stara biblioteka je ona koju je sakupio asirski kralj Asurbanipal u sedmom veku stare ere, naredivši da se za njegovu zbirku prepišu, tj. na glinene pločice urežu sve druge tada postojeće biblioteke – u kojima su se nalazili zapisi još od vremena kad je pismo izmišljeno. Sticajem okolnosti, pločice su preživele hiljade godina; da nisu, danas ne bismo znali za kralja Gilgameša iz Uruka, najstariju verziju starozavetne priče o Potopu i Nojevom kovčegu koji je u sumerskom epu o Gilgamešu napravio Utnapištim, o traganju za travom besmrtnosti i zmiji koja je ukrala…

Tek potkraj XVIII veka otvaraju se biblioteke namenjene običnim čitaocima, onima koji knjigu mogu da pozajme, pročitaju i vrate – da bi je i drugi čitali.

Bibliotekari su tu da pomognu svakom članu ili korisniku biblioteke da pronađe baš ono što traži ili ga uputi na korišćenje posebnih zbirki mapa, otisaka, dokumenata, mikrofilmova, zvučnih zapisa, kaseta, kompakt-diskova, video-zapisa, igara, digitalnih knjiga i drugih elektronskih izvora podataka.

Još se lome koplja oko toga da li je internet doakao štampanim publikacijama.

U ovom ili nekom drugom obliku biblioteke će preživeti, a s njima valjda i praznovanje Svetog Lorensa, zaštitnika bibliotekara.

Bio je jedan od sedam rimskih đakona, zadužen za čuvanje ranih crkvenih spisa. Ubijen je 10. avgusta 258. godine, u vreme imperatora Valerijana. Prema legendi, Lorens je na zahtev da blago hrišćanskih crkava preda carskom dvoru odgovorio tako što je sve vrednosti rasprodao i podelio siromašnima, bolesnima i starima, koje je potom doveo pred sudiju i rekao da su oni jedino hrišćansko blago. Navodno, kažnjen je tako što su ga ispekli na roštilju.

Na dan Svetog Lorensa, 10. avgusta, bibliotekari i arhivari jedu samo hladne odreske – ili meso sa roštilja.