Nedavno preminuli američki senator Edvard Kenedi u svojim memoarima Tačan kompas piše kako je predsednika SAD Ronalda Regana bilo teško navesti da se fokusira na politička pitanja, da se drži agende*. Mi bismo rekli: "Boli ga…"**

Kenedi opisuje sastanak sa Reganom koji su on i drugi senatori tražili da bi lobirali za uvođenje zakonskih ograničenja za uvoz obuće i tekstila. Senatorima je rečeno da će imati samo 30 minuta sa predsednikom. Regan, boli ga, počinje sastanak nekim komentarom o Kenedijevim cipelama – pita da li su bostonske, a zatim dugo priča o tome kakve je cipele nosio i kako je prodavao obuću za svog oca. Niko nije dobio priliku da nešto kaže o uvoznim kvotama.

Tako i ovi naši. Ljudi sebi seku prste, neki ležu na prugu, memla jede pogone, šume ječe pod udarcima lopovskih sekira, a oni, boli ih za agendu…

*Agenda je kod luteranaca i evangelista zvanična knjiga bogoslužbenih obreda, a u političkom žargonu lista političkih ciljeva ili lista aktivnosti na nekom sastanku. Podrazumeva se da predsedavajući, na početku poziva na red. Najbolju interpretaciju te uloge, iz vremena kad je agenda još bila dnevni red, dao je verovatno Petar Božović, beše li u TV seriji "Volim i ja nerandže, no trpim": "Otvaram partijski sastanak zatvorenog tipa!" Pa ponovi i naglasi: "Otvaram sastanak zatvorenog tipa!" Svi se ukoče, a on predloži da se izaberu zapisničar i dva overača zapisnika. I boli ga…

**Boli ga… je odomaćeni izraz za "svejedno mu je", "baš ga briga", ali i "njemu je dobro". Kad se kaže da ga boli, svi će znati šta, ako se već ne pominje neki od četiri organa čije se imenovanje smatra nepristojnim, a iz nekih razloga, može da ga boli i uvo. E sad, ko će objasniti zašto se baš zbog tih sinonima za ravnodušnost ovih dana diže tolika milicija? Pst! Možda je po agendi!