Prvu domaću marku koju stranac upozna ako u Srbiju stiže sa severa je – braća. Bilbordi: braća Mandić, braća Rodić, braća Karić… vode vas do Beograda u kojem ćete naići na autobuse braće Šarac, pa tako dalje na jug. Za zemlju koja ima dugu tradiciju zvanične institucije pobratima i poluzvanične institucije poslovanja na principu "baćo", "brale" i "brate", ovoliko braće na malom tržištu ne treba nikog da začudi. Postavlja se samo pitanje zašto bi stranci ili domaći potrošači imali poverenja u bilo čiju braću, naročito posle svih bratoubilačkih ratova? Ako pažljivo proučite dosijee naših zatvora, videćete da su sestre lojalnije – samo su dve robijale zbog ubistva brata (i to tek odnedavno), dok su sve druge porodične kombinacije (brat-brat, brat-sestra, roditelji-deca i obratno) i te kako zastupljene. Čak ni činjenica da celo čovečanstvo počiva na bratoubistu, i to baš zbog konkurencije (poljoprivrede i stočarstva na malom tržištu), nije uzeta za nauk. Kontraargument mogao bi da bude da su, na primer, braća Worner napravila filmsku imperiju ili da se Bi-Džizi nikada nisu raspali, ali – to se sve dešava u kapitalizmu u kojem važi naša poslovica "ako smo braća, kese nam nisu sestre".

Dobro, porodična imena su oduvek uzimana za naziv kompanije. Čak je i većina svetskih brendova koje danas znamo (ford, rols-rojs…) nastala od prezimena nekih preduzimljivih ljudi ili, kao mercedes, od imena njihove dece. Kod nas je, zbog društvene svojine, čovek mogao da postane brend samo posthumno i samo uz titulu narodnog heroja. Neka imena su srećom, odmah zvučala kao ime kompanije ili proizvoda, napr., Josip Kraš ili Soko Nada Štark, a neka su tek skraćivanjem uspela da zvuče tako: Sim-Po. Ostale firme morale su da nose dugačka imena i prezimena koja su se gotovo sva završavala na "ić". Imena aristokrata mogli ste da uzmete jedino za vina i mineralnu vodu, ali i tada su u obzir dolazili samo davno umrli, i to pod uslovom da nisu iz dinastija koje bi još mogle da pretenduju na presto. Sve do početka devedesetih, jedine domaće marke nastale od imena živih ljudi bile su estradnog porekla kad smo se prvi put i susreli s braćom – Bajić. Ali, niko od njih nije postao i svetski prepoznatljiv brend (u najboljem slučaju osvojili bi rusko tržište koje je ludovalo za našim pevačima). Kad tako sagledamo stvari, ispada da smo za sve ove godine stvorili samo jedan jedini svetski brend – Slobodana Miloševića, pa i njega smo jedva uspeli da izvezemo, i to samo u Holandiju. Možda je trebalo prvo da pustimo čoveka da i ozvaniči svoj porodični biznis – Braća Milošević, na primer, ili "Milošević i sin" ili po ugledu na zapad: Milošević & Marković. Ili bi možda saradnicima priznao zasluge pa firmu nazvao Milošević & Co. d.o.o. (čime bi se sada lakše dokazivala "ograničena odgovornost" Miloševića i kompanije). Možda bi firma imala vremena i da izradi svoj logo (Hitler je imao svastiku). To me je podsetilo na misao vladike Nikolaja da "sva zla ovog sveta nastaju zato što pametniji popušta, a budala straha nema". Pa, ako vam je dosta da stalno popuštate (živčano, naročito), evo nama izbora – nije loše da se od njih počne.