Idealan radio. Hm, sumnjam da tako nešto postoji. Ne kažem da u Beogradu (ili Srbiji) nema dobrih radio stanica (ne kažem ni da ih baš ima nešto mnogo), ali je sasvim sigurno da nijedna od njih nije idealna. Jer, šta bi to idealna radio stanica trebalo da podrazumeva. Koji su kriterijumi koji bi definisali njenu "idealnost"? Ako je to slušanost, onda je recept za idealnu radio stanicu jasan – razvrnuti narodnjake filovane nagradnim igrama (u kojima se dele vrlo praktične nagrada, tipa tri kilograma praška za veš, plus litar omekšivača kao bonus za "najduhovitiji" odgovor), u neko doba dana narodnjake zameniti pop velikanima presečenim onim istim nagradnim igrama (sa tri kg praška i…), kojima se, shodno muzici, pridoda i vickasti voditelj koji uz lascivne pošalice najavljuje nove hitove iz novih projekata već pomenutih pop velikana. Ako ne verujete da su ovakve radio stanice najslušanije – prošetajte buticima, kafićima ili uđite u neki od gradskih autobusa.

Drugi mogući kriterijum jeste ono što bismo uslovno mogli da nazovemo prefinjenost. To znači da grupa ljudi stacionirana u dotičnoj radio stanici definiše šta je kulturno, duhovito, in, fensi, i u skladu sa svetskim trendovima, pa onda to svakodnevno i dosledno i sa puno ubeđenja servira svojim slušaocima, kojih ima taman toliko da ta stanica bude prilično slušana, ali ne i najslušanija, pošto u svojoj ponudi nema ona tri kilograma praška na osnovu kojih je Sloba ovde deset godina dobijao izbore. Ovakve stanice su obično dobri drugari i sa časopisima slične provienijencije a svi oni zajedno su dobri drugari sa političarima, pa jedni druge slušaju i isturaju u prvi plan, što kod svakog od njih stvara utisak da ceo svet pažljivo i bez daha prati baš ono što oni rade.

I na kraju, ima onih koji bi da mešaju babe i žabe. Znači, malo će da se priča, malo će da se svira, a sve to nikog da ne nervira. Kad se svira – do podne je za babe, od podne za žabe, kad se priča – nešto će da se svidi intelektualcima, nešto njihovim šoferima i čistačicama, a u proseku – duplo golo. Jer, šta će vam radio koji niko ne voli, nego ga samo konzumira? Pa zbog para. Takve stanice zahtevaju vrlo malo, a donose nešto malo više novca. A mogu da posluže i kao zgodan paravan za kojekakvo ispiranje novčanica.

I tako dođosmo do zaključka da idealan radio ne postoji. Ako je dobar za pametne – dosadan je za glupe, ako prati trendove – vređa tradicionaliste. Ko hoće muziku – nerviraju ga vesti. Uostalom, ništa na ovom svetu nije idealno, pa zašto bi to bilo ko očekivao od nekog radija. Uprkos svemu što smo u poslednjoj deceniji videli i čuli, toga nema čak ni u Srbiji.