Budućnost je najstarija reč novogovora; uvek se o njoj radi i za nju otima. Ali, rečeno je:

Narod glasa ćutke.

Bolje od ovoga nismo umeli. A nismo ni smeli. Sve bolje bi tek bilo veliko iznenađenje. Ovako nam je iznenađenje malecko. Tek toliko koliko da se dobro vidi kako ostasmo na svome. Svaka nam čast. Niko drugi to ne bi umeo. A ne bi ni smeo.

Od potomstva.

Nismo dozvolili klipove u ove naše zahuktale točkove obnove. Niti kojekakvi belosvetski kukolj u plemenite domaće sorte. A nećemo dozvoliti ni ono što smo drugima već dozvolili. Jakako. Nego ćemo se držati po strani, na svom jedinstvenom i, najzad, dokazano originalnom putu.

Ih, da smo glasali u kafani. Nego, nismo. Nismo umeli, a nismo ni smeli.

O ulici ni sanjati.

A drugo, nisam sreo čoveka koji je sreo čoveka koji je glasao za ono za šta je glasao.

Ko kaže da nam istorijsko pamćenje slabi? Kako, inače, drukčije tumačiti odsustvo svake želje za promenom, ako ne sećanjem na onu jednu. Veliku promenu, koja nam beše odnela sve i – donela sve.

I zato sad nemamo ništa.

Citiran je početak "Vremena uživanja" Milivoja Majstorovića, objavljen 14. januara 1991.