Na Bajlonijevoj pijaci u Beogradu postoji deo na kome se prodaju stare stvari. Mnogi smatraju da tu prodaju treba sprečiti jer većina stvari koje se tamo prodaju potiču iz kontejnera za đubre. Vladan Stošić je redovan posetilac tezgi na kojima se prodaju stare stvari. "Na tezgama se mogu naći najrazličitije knjige koje je neko bacio. Bilo mi je neobično kada sam, među knjigama o baletu i partiturama, video bronzanu plaketu sa likom Dimitrija Parlića. Na plaketi je pisalo da je dodeljena Veri Kostić za celokupni koreografski doprinos. Bilo mi je jasno da je u pitanju važno priznanje jer je izgled plakete govorio da to nije jedna od onih nagrada koje se dele šakom i kapom. Nisam znao ko je Vera Kostić. Pitao sam prodavca koliko traži za plaketu, rekao mi je da su mu nudili 700 dinara, ali je odbio tu ponudu jer smatra da sama bronza vredi više. Došavši kući, na internetu sam potražio podatke o Veri Kostić. Saznao sam da je ona bila naša primabalerina i koreograf i da je preminula pre nekoliko meseci. Tada mi je postalo jasno da je nagrada koju sam video na tezgi sigurno veliko priznanje i da nije u redu da završi na otpadu kao stari metal", objašnjava Stošić. Vladan Stošić je potom pozvao Balet Narodnog pozorišta gde su mu potvrdili da je u pitanju značajna nagrada. "Bili su zaprepašteni kada su čuli gde sam je video. Priznali su da ne znaju šta da rade i zamolili me da im ostavim svoj broj telefona. Posle tog razgovora, setio sam se da poznajem i Konstantina Tešeu, prvaka baleta Narodnog pozorišta. Pozvao sam ga. Bio je zatečen time što sam mu rekao i zamolio me da mu dam vremena da razmisli šta da preduzme." Kada je Stošić u liftu sreo komšinicu koja voli balet, ispričao joj je celu priču i ona mu je preporučila da sutradan pozove Pozorišni muzej. "Kada sam telefonom pozvao Pozorišni muzej, kustoskinja Olga Marković me je upitala da li ću tog dana ići na Bajlonijevu pijacu. Zamolila me je da pitam prodavca koliko novca traži za nagradu i da će je Muzej, ukoliko trenutno ima dovoljno gotovine, kupiti. Kada sam se pojavio na pijaci, prodavac me je prepoznao i upitao me zašto želim da kupim plaketu. Rekao sam mu da je u pitanju značajna nagrada prvakinje Baleta. Prodavac mi je odgovorio da je, u tom slučaju, cena plakete 1000 dinara. Odmah sam pozvao Pozorišni muzej. Zamolili su me da kupim nagradu, donesem im je i da će mi oni vratiti novac." Dok se vraćao iz Pozorišnog muzeja, Stošićev mobilni telefon je zazvonio. Na vezi je bilo Udruženje baletskih umetnika Srbije kome je Konstantin Tešea javio šta se događa. Sa olakšanjem su primili vest da je plaketa u Pozorišnom muzeju. Zamolili su Stošića da im objasni gde se tačno nalazi tezga na kojoj je kupio plaketu. Pretpostavili su da se među partiturama i knjigama možda nalazi i neka koja je značajna za istoriju srpskog baleta. Ova priča prikazuje dva lica Srbije. Ružno lice predstavlja onaj koji je zaostavštinu primabalerine bacio u đubre. Lepo lice predstavljaju ljudi i institucije koji su pokazali da umeju da reaguju kada zapreti opasnost da neko kulturno dobro bude uništeno.