Što se Poljske tiče, još nije propala, a drži se za sada bar i ovdašnja varijanta, Hej Sloveni! Od gore citirane, inače potpuno nehotice saopštene bojazni jedva da je prošlo šest meseci, a ministar pravosuđa Vladan Batić – u pauzi između hirurške sale u kojoj obavlja carske rezove i najnovijeg, poslednjeg pisma Karli del Ponte – obelodanjuje postojanje predloga za nova državna znamenja Srbije. To jest, stara, tradicionalna i oprobana, kako je saopšteno na prošlonedeljnoj konferenciji za novinare. Istom prilikom obelodanjeno je i postojanje izvesne radne grupe koja se složila da ovako – bez himne, zastave i grba – Srbija više ne može.

Ministar Batić i gospoda iz grupe su smrtno ozbiljno, u skladu sa značajem teme kojoj se ovde pristupa svako malo – za sada bez vidljivog rezultata, ako zanemarimo dubinsko simboličko značenje neformalnih, mada tradicionalnih gaća na štapu – objasnili razne stvari. "Svaka normalna država mora da ima svoja autentična znamenja koja na poseban način izražavaju njene osnovne vrednosti, državni kontinuitet i tradiciju", izjavio je Vladan Batić, predstavljajući "srpsku" trobojku, "obrenovićevski" kraljevski grb i himnu Bože pravde.

Autentična trobojka – kao i najveći broj crveno-plavo-belih kombinacija na zastavama – potiče iz Francuske revolucije. Oko nje, čini se, nema spora, osim ako se neko ne pobuni protiv odvajanja naroda od države. Za narod – nije rečeno da li samo za Srbe ili i sve druge građane – predviđena je prosta trobojka, "narodna zastava"; za državu, međutim, trobojka sa "malim grbom". Mali grb ima dvoglavog orla na štitu a sa štitom na grudima; na malom štitu je krst sa četiri "ocila", iznad velikog štita kruna. Veliki grb je isto to, osim što je iznad njega razapet plašt sa još jednom krunom: to rešenje grba uvedeno je 1882. godine, pod Milanom Obrenovićem. Tradicija? Ukupno 36 godina, do formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Dvoglavi orao kao carski simbol preuzet je od Vizantije (najstariji dokumentovani potiče sa italijanskog crteža "zastave" Stefana Dušana iz 1339; dotični ni inače nije krio ambicije da postane romejski car); za razliku od drugih evropskih naroda (uključujući i Albance), Srbi su uz orla zadržali i četiri carske bete (B), kasnije pogrešno pročitane kao četiri ocila ili slova C.

Ni Bože pravde se po pitanju tradicije ne drži mnogo bolje od predloženog "novog" grba. U izvornom obliku izvođena je od 1882. do 1903, potom od 1909. do 1918, kada su joj prikačene slovenačka i hrvatska kitica (strofa). Sve u svemu, dužinom tradicije ne prevazilazi Hej Sloveni (30 odnosno 52 prema 56 godina izvođenja), a nema ni "gustinu staža". Ističući muzičke vrline stare-nove himne, Zoran Hristić je dodao i da je "izdržala probu na građanskom protestu 1996/97. godine" – argument koji ne bi trebalo uzimati u obzir suviše ozbiljno, jer su istu "probu" izdržale i Mesečina, Đurđevdan, Kalašnjikov… I gomila drugih, da sad tradiciju zviždanja kao himnu ili natpevavanja tipa "Hej Sloveni od Topole pa do Ravne gore" ne pominjemo.

Radnoj grupi i ministru Batiću ne smeta činjenica da je Bože pravde već usvojena himna Republike Srpske. I ne treba da smeta, jer dve države sa istom melodijom himne – i mnogo "normalnije" od ove dve – nisu baš neka retkost u svetu. Što se grba tiče, njegovu heraldičku i estetsku papazjaničnost ne može da umanji ni najučevnije tumačenje simbola. Neodoljiv je utisak da mu za potpuni efekat s donje strane nedostaje džakuzi kada ili bar pantljika sa zlatotkanom devizom nekog od ovdašnjih novobogataša.

Mnogo ozbiljnije pitanje je kako će se sva pomenuta znamenja "uvesti" u upotrebu, i to "pre Sretenja", kako je ozbiljno naglasio ministar. Ministar pravosuđa, koji bi trebalo da poznaje još uvek važeću proceduru, koja nalaže da predlog za zastavu, grb i himnu treba da usvoji dvotrećinska većina poslanika u Skupštini, da bi se o njemu konačno izjasnili građani – na valjanom referendumu. Ili je, možda, Vlada Srbije dobila neku donaciju za obnovu i rekonstrukciju tradicije? Pre Sretenja?