Najnoviji spektakl televizije Pink nosi simboličan naziv – Za milion godina. Lepo je u Srbiji znati da neko razmišlja o tako dalekoj budućnosti, a sudeći po kostimima i dekoraciji očekuje nas pesma i bleštava scenografija. Umesto raspevanih narodnjaka, Pink se vratio evergrin melodijama na veoma neobičan način. Naime, osam estradnih ličnosti u svakoj emisiji otpeva po jednu pesmu, a zatim kao u dobra stara vremena Jugovizije počinje glasanje. Voditeljski par čine logoreična devojka (izbegla sa RTS-a) i nonšalantno senilni bard Aljoša Vučković. Na sve strane vrcaju komplimenti, a prilikom glasanja – zvezde prvo pohvale kolege, a zatim raspale po poenima. Kao i danas, i za milion godina postojaće simpatije i antipatije, estradni klanovi i nameštaljke. Ipak, kako to umetnici kažu, na kraju pobedi najbolja pesma i najnadahnutija izvedba. Pobednik se kvalifikuje za veliko finale u kom će se odlučiti ko je najbolji sledećih milion godina i ko će kao nagradu dobiti automobil. Dakle, princip je maznut od 3K dura, samo ovde učesnici nikada ne govore da učestvuju radi lepog druženja i novih prijateljstava. Niko od njih ne peva za džabe. Danas samo mogu da žalim za sličnim takmičenjem među narodnjacima, gde su startovi još oštriji i gde se udara ispod pojasa. Ovakvo natpevavanje bilo bi mnogo zanimljivije čak i od legendarnih duela između Cuneta i Tozovca.

Pošto se na televiziji razmišlja milion godina unapred, vlasnici telešop programa dali su se u potragu za super-ženom, koja će biti u stanju da reklamira bilo koji proizvod. Jedna kozmetičko-medicinska kompanija pronašla je idealnu Srpkinju koja nam preporučuje različite preparate u rasponu od kreme za čvrste i velike grudi, do sirupa za otklanjanje želudačnih tegoba. Reč je o Suzani Mančić, ženi kojoj se veruje. Uz šalu i osmeh, od nje sam saznao kako da rešim problem uraslih noktiju, da ostavim pušenje, rešim probleme sa prostatom, popravim držanje i smanjim nadimanje u stomaku. U stvari, sve mi je to već govorilo moje telo, ali ga bez Suzane nisam razumeo. Dosta je bilo bivših Mis Amerike koje po telešopovima paradiraju veštački zategnute grudi i kukaju kako su imale veliku zadnjicu. Dok se one znoje i vežbaju, pa posle kriju sve one sprave za vežbanje pod krevet ko ljubavnike, Suzana se smeška, istura grudi i pljuska po bokovima. Zna znanje.

Nisam najbolje razumeo ni predsednika Koštunicu kada nam se poslednji put obratio i u maniru glumačke zvezde odbio ulogu koja je ispod njegovog standarda. To razumem, ali pomenuo je svoju pobedu nad Miloševićem na izborima i prvi put mi zazvučao kao cicija. Kad smo kao klinci igrali fudbal i pobeđivali klince iz druge zgrade, govorili smo da je pobeda naša. Znači – timski rad, nema zvezda. Na kraju, vlasnik lopte odnese istu kući pod miškom, OK, lopta je njegova, ali je pobeda i dalje naša. Eto, stigao je i Piksi iz Japana, pa može predsedniku i nama da objasni (ako treba i da pokaže) kako se igra u timu.

Sa Dalekog istoka ovih dana su u Beograd stigli i monasi iz hrama Šao Lin. Nisu došli da deci drže veronauku, već da nam demonstriraju veštine zbog kojih svi dečaci i danas gledaju filmove Brusa Lija. Pošto Mali Zmaj više nije sa nama (u šta duboko sumnjam) ovo je idealna prilika da vidimo veštine od kojih zastaje dah. Već na konferenciji za medije, koju je preneo SOS kanal, video sam kako se lome sablje, cigle i cepanice. Ne zaboravimo i duhovni aspekt, kojim se čeliči volja i uspostavlja savršena harmonija. Spektakl će se, koliko čujem, odigrati u Centru "Sava" pa mu to dođe ko nastup ruskog vojnog hora ili KUD-a Krsmanović. Kineski trgovci i ugostitelji će ovih dana Beogradom koračati visoko dignuta čela, jer teško onome ko ih bude maltretirao. Setite se samo kako je prošao Čak Noris usred rimskog koloseuma kada mu je Brus Li pokazao kako Musa dere jarca.