To je onaj što je zapalio Artemidin hram u Efesu, jedno od sedam svetskih čuda, s jedinim ciljem da mu ime uđe u istoriju.

Nadležni su, tada – pre oko ihahaj godina – odlučili, osim svega, i da kazne svakog ko ime zločinca izgovori. Pa, ipak, znamo za Herostrata, a moderna psihijatrija i srodne nauke za herostratizam, neodoljivu potrebu svakog bolesnika da bude slavan.

Srpski pastir koji se naljutio na selo (pa sebi odsekao onu stvar) nikad nije ušao ni u jedan rečnik, osim kao poslovica. Među Srbima. Drugi su mnogo poznatiji, kao na primer jedan Peregrin.

Rođen oko 95. godine n.e., u životu je bio svašta: oceubica, hrišćanin, borac protiv Rima, filozof, prorok… Kao i mnogo sličnih lutalica tadašnjim svetom. Osumnjičen za oceubistvo i kao begunac, u Palestini se priključio nekoj od hrišćanskih zajednica, brzo stičući ugled i autoritet. Rimska vlast ga zatvorila, hrišćani su ga u zatvoru obilato pomagali – ali, umesto da, kako su se nadali, strada mučeničkom smrću, Peregrin se našao na slobodi. Potom se uputio u Egipat, zatim u Rim gde nastoji da se proslavi govorima protiv imperatora Antonina Pija. Proteran iz Rima, odlazi u Olimpiju gde je, na igrama 153. godine n.e., u jedan mah vređao građane Elide koji su se o takmičenju starali, nagovarao Grke na ustanak protiv Rima i, najzad, klevetao tada najviđenije svetske dobrotvore. Na Olimpijskim igrama 161. godine, nemajući više čime da zadiči svetinu, Peregrin je za naredne igre najavio da će se živ spaliti. Publika nije zaboravila obećanje, pa je samoubičin pokušaj da se govorom spase propao. Pa je, dakle, morao da skoči na lomaču i, mada je pretio sopstvenom besmrtnošću, izgori.

Ovo nema veze s Kosovom.