Očekivani izbor Tomislava Karadžića na mesto prvog čoveka srpskog fudbala označava nastavak laganog nestajanja ovog sporta. Pravi problem je u tome što takav ishod nikoga posebno ne zanima i što oni koji ne žele da se stave u "službu srpskog fudbala" prizivaju nekakvog boga iz mašine koji nikako da stigne.

Ishod izborne skupštine Fudbalskog saveza Srbije održane u utorak bio je sasvim izvestan nekoliko dana ranije kada se iz "trke" povuklo "grlo" takozvanog Pokreta za promene, Grupe 300 ili kako je već nazivana grupa koja je najavljivala da dolazi novo vreme za srpski fudbal. Ilija Petković se povukao na Bliski istok u isčekivanju ugovora sa kuvajtskim savezom. Njegov lobi, koji su predvodili Dragan Aca Bulić i Nebojša Leković, plus diskretni Goran Ješić, ostao je bez predvodnika i poraz je bio neminovan. Posle izborne skupštine pale su odmah prve optužbe o tome da je glasanje lažirano i da su pojedini članovi morali da glasaju za Karadžića, ali sad je manje-više sve gotovo.

U jeku kampanje Petko je znao da kaže da sada nema nazad, da do promena mora da dođe, da je spreman da preuzme odgovornost i tako dalje, kako se to inače govori u kampanjama. Kada je i on otišao, duet Karadžić–Đorić je mogao lagano da istrči pobednički krug i nastavi da sedi u stolicama u kojim sede godinama unazad. Ipak Karadžić se nije poneo u pobedi, pozvao je sve da se priključe jer "podele nam nisu potrebne" rekao je on više puta. Kada se Petko izvukao, na njegovo mesto je uskočio Bulić, kao kandidati su bili pominjani i Dušan Savić i još neki ljudi, ali su i oni odustali. U izbornoj noći Karadžić je pokušao da privoli Bulića da odustane od ad hoc kandidature i da bude potpredsednik Saveza, ali je ovaj to odbio. Naredni dani će pokazati na koji način Bulić želi dalje da se angažuje u srpskom fudbalu u pokušaju da ga očisti od crnogorskih uticaja.

Sada kada su letnji izbori prošli ostaje da se vidi na koji način misle da rade ljudi koji su srpski fudbal vodili i do sada, samo što su do pre nekoliko meseci bili u dubokoj senci dominantnog, kočopernog i ambicioznog Zvezdana Terzića. Biće takođe zanimljivo da li će se neko od "zvezda srpskog fudbala" uključiti na neki način u pokušaje da se neke stvari promene.

Ono sa čime se čelnici Saveza suočavaju svodi se na nekoliko grupa problema: prva je kako obezbediti novac za podizanje uslova same igre u Srbiji; druga je kako da taj novac, kada ga se obezbedi, ne ode u privatne džepove lokalnih "fudbalskih radnika"; treća je kako napraviti koliko-toliko funkcionalnu ligu koja je bolje funkcionisala pre deset godina kada je zemlja bila u izolaciji nego danas; i četvrta, kako animirati još nekog iz "države" osim UBPOK-a da pomogne u sređivanju stvari.

Karadžić i drugari imaju nekoliko mogućnosti: novac se dobija kada reprezentacija pobeđuje i ide na velika takmičenja, novac za razvoj daju i UEFA i FIFA, a nešto bi moglo da se dobije i od domaćih preduzetnika (osim priče da su tu da pomognu, mogli bi zaista da ulože novac). Kada je reč o prvenstvu: poslednja sezona je pokazala da 12 klubova i trokružni sistem u nekom stepenu smanjuju prostor za nameštanje jer gotovo da nema "međuzone" – ili ispadaš ili ćeš ka Evropi. Problemi ostaju u sudijskoj organizaciji jer se i ove godine dešavalo da sudije direktno svojim odlukama utiču na rezultate važnih utakmica. Kada je o kriminalu i ulozi države reč: Savez i klubovi moraju jasno da kažu da li je fudbal u Srbiji mesto za pranje novca ili sportsko–industrijska grana i da sami lobiraju kod Vlade za upristojavanje ove oblasti. Ljudi iz i oko fudbala moraju da se odrede prema vlasništvu: nema svetih krava u sportu – ko proceni da će da pravi dobar posao na fudbalu (a da to nije puka preprodaja fudbalera) treba ga podsticati da ulaže u klub. To ne treba da bude "društveno odgovorno poslovanje", kako vole da ga zovu naši preduzetnici, već investicija i zarada. A ako silni navijači imaju nešto protiv, onda neka sami donesu novac za opstanak svojih klubova.

Da li sve ovo znaju Karadžić i drugari? Svakako. Da li će se nešto promeniti? Ništa ne govori da hoće, osim što je sama izborna skupština pokazala da kartel koji je u fudbalu oseća nesigurnost i želi da usiljenim jedinstvom zaštiti svoje interese. Da li ih možemo kriviti zbog toga? Ne.

Da ima boljih rešenja i boljih ljudi, već bi se organizovali i "preuzeli stvar u svoje ruke"