Novak Đoković postao je sportska ikona.

To je svež primer novinarskog novogovora. Mada se, možda je suvišno primetiti, mediji uzdržavaju od puštanja i ponavljanja ocene da su Boris Tadić ili Dragan Đilas ili Vojislav Šešelj ikone, na isti način. Na čekanju je i još nedovršena, mnogo premazivana i rukotvorena ili nerukotvorena ikona Zorana Đinđića.

A otkud sama reč ikona. Šta kaže internet?

Eikon dolazi iz protoindoevropskog weik– bez nekog jasnog značenja do grčkog, u kom je to reč za figuru, lik, sličnost, portret. I za sliku u ogledalu, odraz, opis lika, privid nekoga (fantom), obrazac ili šemu, arhetip…

Drugi rečnici kažu da je to prizor, slika, simbol ili prikaz nekog verskog sadržaja, religiozna slika na drvetu, osoba ili stvar koja nešto prikazuje.

Ikona je, takođe, i sličica (ikonica) na kompjuterskim ekranima, ono malo na šta "kliknete" da biste nešto uradili. Teško je objasniti kako su hrišćanske ikone postale ikonice, sličice na ekranima. Na primer: ispod kandila ikona Svetog Đorđa koji ubija aždaju, a na ekranu ikonica ubice aždaje u reklami antivirusnog programa.

To je, može biti, posledica ikoničnosti nekih likova/tema ili prepoznavanja njihove slikovitosti u reklami…

Pa smo dobili i ikoničnost nekog ili nečeg, lika ili situacije.

U vreme ratova za konačnu pobedu hrišćanstva vođeni su i oni ratovi oko toga da li se sin božji, sveci i ostala bulumenta mogu likom prikazivati, ili ne. Pobedili su protagonisti svetih postera.

Tako je ikona Majke božje postala Madona. A na drugoj strani sveta – ovde kod nas, međutim – ima nešto drugo? Prigušeno svetlo kandila toplim svetlom obasjava našu veru, pravoslavlje, slavu, tradiciju i ostalo… Glupost.

Ikona je slika. A na njoj babin sveti Stevan, pa moj Mao, pa moj Tito, pa naš Če, pa Šarlota Rempling i pre nje Ava Gardner, pa da ne pominjem još neke lepe žene i devojke. A sve nerukotvorene.