Sedimo u kafiću koji je potpuno nalik bilo kom pristojnom kafiću u nekom evropskom gradu. Slično osoblje, slični gosti, naravno svi Kinezi sem nas dvojice.

Kelnerica dolazi da nas usluži i tu počinju naše male muke.

Nekako se sporazumemo da želimo jedan običan i jedan dupli espreso. Iz nekog razloga ja sam odlučio da zanovetam i zatražim kraći, kao što to uvek činim (very short, rekao bih u inostranstvu). Ono "šort" izaziva totalnu zabunu u očima kelnerice koja naprasno počinje da nam se obraća na, pretpostavljam, izvrsnom kineskom.

Pokušavam prstima da joj pokažem na nešto malo, što bi možda upalilo bilo gde u svetu osim ovde, gde je to oznaka za broj devet, ako se ne varam. Devet čega, vidim je kako se pita i odustajem, klimam glavom pokušavajući da joj kažem da donese bilo kakav, samo dupli.

Kolega traži mleko i čini se da je uspeo da joj objasni bez da je gestikulirao kako muze kravu u šoljicu kafe.

Ona se vraća sa dva espresa, moj deluje duplo ali ne preterano kratko, ali sada nastaje nova drama. Sa nekih dvesta reči u minutu ona nam nešto uspaničeno objašnjava, bar je moj utisak takav.

Mi zurimo tupavo, ona odlazi, vraća se sa računom, naplaćuje i traži da joj račun potpišemo. Potom nam pokazuje da je cifra manja od one u meniju i pokazuje na naše akreditacije. Aha, gosti Olimpijskih igara imaju popust! Valjda.

Ova situacija dobro ilustruje komuniciranje sa Kinezima, ali ne samo što većina njih ne govori strane jezike, već imamo potpuno različitu gestikulaciju.

Otkrio sam da istureni kažiprst i palac, kao da pucate iz pištolja, ovde znače broj osam, dok prekršteni prsti (šeretski, kao kod džokera na kartama) ovde znače broj deset. I tako redom.

I kada govore ili slušaju engleski, mnogo je muke. "I want to talk with priests" (želeo bih da razgovaram sa sveštenicima, engleski "prists", pitao sam pres hostesu u Olimpijskom selu radeći na priči o crkvama za sportiste).

"You want to talk with the police?" (želite da pričate sa policijom, engleski "polis", pitala je zbunjeno).

Kineski jezik i način na koji se ovde izgovaraju reči nema nikakve veze sa zapadnjačkom kulturom i dešava mi se da ni ja njih ne razumem kada mi se obraćaju na engleskom (sa izuzetkom prodavaca koji su neka posebna sorta).

Ne prepoznajem ni strane reči kada osluškujem šta pričaju oko mene, pitajući se da li ih uopšte koriste.

Ali, nakon desetak dana boravka ovde, počeo sam da usvajam osnovne pojmove, kao što je "zdravo", "hvala", "izvinite" ili "nema na čemu", čak i brojanje do deset. Profesorka kineskog koja mi je držala petnaestominutno predavanje "kineskog za preživljavanje", rekla mi je da bih mogao da se snalazim sa trista reči, koje mogu da naučim za desetak dana.

Ali moje pitanje koliko mi treba da bih mogao da čitam novine dovelo ju je na granicu očaja. Čitanje je sasvim druga priča, morate naučiti tri hiljade reči odnosno znakova, a to se uči godinama, odgovorila je potvrđujući mi dve stvari.

Kinezi sve shvataju prilično ozbiljno, uglavnom "ne kapiraju zezanje", rekli bismo mi. I, ovde se neću načitati novina. Nešto od ove dve stvari mi se baš sviđa.

(Tekst preuzet sa veb-sajta www.rts.co.rs/page/sport/sr/peking2008)