Dok su jedni u stanju da prilikom on-line komunikacije ispišu i po tri reda "ha, ha, ha…", drugi jednostavno ukucaju LOL. Skraćenica od laugh aut loud, ili laughing aut loud, ili lots of laughs je sasvim dovoljna da vašem sagovorniku stavite do znanja da upravo – umirete od smeha.

Osmeh je deo lepog vaspitanja, do mere u kojoj će se danas dželat osmehnuti osuđeniku. I vice versa.

Devedesetih godina prošlog veka najčešća primedba manje-više retkih stranaca u budućoj nezavisnoj državi Srbiji bila je da su ljudi smrknuti, a oblače se u crno i sve varijante sivog.

Ali, smeh? Zašto taj jezik koji se sastoji od ha-ha-ha, ho-ho-ho, hi-hi-hi ili he-he-he – prepoznaju svi ljudi na svetu, bez obzira da li žive u nekoj metropoli ili usred džungle, u blagostanju ili krajnjoj bedi, bez obzira na to jesu li doktori smehologije ili nepismeni… Ljudi, pa makar i Srbi.

A kad čuju smeh, osećaju neodoljivu potrebu da mu se odazovu smehom. Kao kokoške na kokodakanje, ptice na "pevanje" ili psi na lavež. Smeh je za izučavanje zgodan i zato što predstavlja jedan od najprimitivnijih oblika vokalizacije jezika u najširem smislu reči. Univerzalan je, ne zavisi od kulture ili civilizacije.

Ali, takođe: bilo kada i bilo gde, kad neko priča nešto smešno upola češće se sam smeje nego oni kojima priča. A s druge strane, za smejanje je potrebno društvo: samac bez televizora, radija, telefona ili knjiga se ne smeje (zato se u televizijskim emisijama koristi snimljeni smeh čak i kada publike nema u studiju, jer snimak povlači "okidač za smeh" i kod onih koji sami sede pred televizorom).

Žene se više smeju – u razgovoru s muškarcima.

Muškarci se grohotom smeju u muškom društvu, ali su mnogo tiši u društvu žena.

Jedini slučaj kada se govornik manje smeje od slušalaca jeste kad muškarac razgovara sa ženom.

Uopšte, žene vode u smejanju, a muškarci u tome što su smešni.