Novi predsednik jedne stranke (videćete koje u ovom broju) pozvao je partijske kolege, bivše ministre, da vrate i poslaničke mandate i tako podele odgovornost za izgubljene izbore. Neki od njih odgovorili su da se nisu u tom pozivu prepoznali. Deca bi to rekla sočnije: "Koji ti je mandrak (žarg.: policijska palica, uz još neke falusne asocijacije)! Ušla ti u manir ta mantra (često ponavljana čarobna reč) o mandatu? Baš si mangaš (opasan frajer)! Jel to mandatna kazna (ona koja se izriče i plaća na licu mesta)? Hoćeš da sam od sebe mandrknem (geknem, ostanem bez položaja), nisam ja mandov (mangup) ni mandovka (prostitutka), ni manda (naivna starija žena)! Ako mu daš nogu (u žargonu: manda), šta mi ostaje – mandati (jesti) mandru (kačamak)? Moram valjda i ja nešto mandrljati (raditi), zar da zamandalim (mandal – reza) dućan?

Kao da nas te stare jezičke asocijacije vuku da tu latinsku složenicu (manus – ruka + dare – dati) bukvalno i pogrešno razumemo kao "dati u ruke"? Da li nam to jezik sam govori da se ovde teško shvata da je mandat bliži značenju reči obaveza nego reči plen?

Reč mandat (od latinskog mandatum, mandare) označava: ovlašćenje dato nekome da predstavlja nekoga ili da uradi nešto u nečije ime. Tokom svog mandata vlada "služi narodu" – do sledećih izbora. Mandat može da bude i naredbodavni dokument koji viša vlast upućuje nižoj. Može da bude i područje pod posebnom upravom međunarodnih organizacija ili velikih sila.

U delegatskom sistemu je postojao imperativni mandat – delegat je trebalo da glasa samo za ono za šta se odluči njegova baza. U parlamentarnom sistemu biračko telo (elektorat) daje narodnom predstavniku ovlašćenje (slobodni mandat), da ga zastupa u okviru unapred definisane politike. Tim obveznicama narodnog poverenja se, naravno, trgovalo – kad god bi se otvorila berza.

U našem političkom žargonu mandat kao da nije obaveza, već, pre svega, obračunska jedinica, kojom se po D’Ontovom sistemu izračunava količina partijskog postizbornog plena. Da bi ograničio partijsku trgovinu plenom, zakonodavac je kasnije propisao da narodni poslanik slobodno raspolaže mandatom koji dobije uz pomoć partije. Tako je to bilo i s društvenom svojinom koja nije imala jasnog titulara.