Novogovor: Mere štednje

Da li su i vas zahvatile ili su samo najavljene? Mere štednje. Poreklom su iz planskih ekonomija. Od početka su puno obećavale. Odavno u politički korektnom vokabularu, ali bez velikog značaja.

Nisu se mnogo hvatale u narodu. Nisu se odnosile na njega. Na milione onih koji žive od danas do sutra, koji menice samo izdaju, nikad uzimaju, neopterećeni licemerjem neokapitalističke kulture štednje.

Mogle su se, istina, čuti među ekonomistima. Mrmljao ih je kakav neshvaćeni komercijalni direktor. Možda obazrivi poslovođa. Referent za vojnička pitanja. Bojažljivi logističar. Čuvarkuća. Štedljivac. Možda, da zvuči zvaničnije, i pokoji zelenaš. Bogatun. Kulak. Debeli. Kir Janja.

Ponekad, uglavnom greškom, mere štednje bi pomenuo i šef za kadrovska pitanja kad bi mu u redovnim poslovima pripalo da kakvu grupu nesretnika istera na ulicu, ali bi reč očas povukao, objašnjavajući da se otkazi ne dele krivicom poslodavca, već radi dobrobiti nezaposlenog, pred kojim je sad obilje mogućnosti.

A kad su nedavno bankari sa Volstrita priznali da su stvorili frankenštajna koji je krenuo da baulja unaokolo, ova sintagma se, suprotno svom bukvalnom značenju, proširila u jeziku, osvojila svaku drugu rečenicu, svaki izgovor, predviđanje, lažno opravdanje, zahvatila je sve društvene slojeve i onespokojila svačiji život. Bez ikakve mere. Bez poštede.

Mere štednje su postale neočekivana sila koja rešava svaku stvar, svako radno mesto, svakog ko se ne sviđa debelom gazdi, gazdi gospodinu, gospodaru, kapitalističkom faraonu, svevišnjem, onom koji namiče kredit.

Nekada ekonomični eufemizam za kakvo prisilno smanjivanje budžeta ili pak teže odricanje zbog bilo koje krize, u uslovima ove poslednje, svetske, mere štednje su prestale da igraju svoje epizodne uloge.

Postale su javna ličnost. Neko bitan, neko ko odlučuje. O platama. O životima. O broju svetiljki u parku.

S. Bubnjević

Ratni zločini: "Kep" ide u Hrvatsku?

Danijel Senden, poznatiji kao Dragan Vasiljković, još poznatiji kao Kapetan Dragan, uskoro bi, po svemu sudeći, trebalo da bude izručen Hrvatskoj, gde je optužen da je tokom 1991. i 1993. godine počinio ratne zločine. Vojni sud u Sidneju odbio je 3. februara njegovu žalbu na odluku Okružnog suda Novog Južnog Velsa iz 2007. godine, kada je presuđeno da ispunjava potrebne uslove za izručenje Hrvatskoj, i istakao da više ne postoje nikakve pravne prepreke za to. Kapetanu Draganu je, doduše, ostala mogućnost da uloži žalbu na najnoviju odluku suda u Sidneju, ali kako piše australijska štampa, veliko je pitanje da li će to svoje pravo i iskoristiti, budući "da je ostao bez novca za advokatske usluge". Australijska štampa, u prilog tome, navodi i podatak da je Vasiljković samo svojim advokatima, koji ga brane od izručenja Hrvatskoj, dužan 193 hiljade dolara.

Pre nego što je došao iz belog sveta, postao Kapetan Dragan Kep i stvorio "Knindže", Dragan Vasiljković je izgradio vojničku, ali i poslovnu karijeru. Bio je pripadnik elitne jedinice australijske vojske – Prvog kraljevskog Viktorijinog puka u Melburnu. Tamo je i završio školu rezervnih oficira, a svoje znanje je kasnije demonstrirao kao instruktor po raznim, uglavnom afričkim ratištima. Vojnom putu prethodile su dve kriminalne epizode – početkom sedamdesetih je u Australiji, gde je živeo sa roditeljima, bio uhapšen i uslovno osuđen za posedovanje i trgovanje kradenom robom, a nešto kasnije je bio optužen za vođenje "prigradskih agencija za pratnju" (držanje lanaca prostitutki). U oba slučaja je bio maloletan, tako da je usledio ultimatum – vojska ili robija.

Krajem osamdesetih se okreće biznisu i (između ostalog) bezuspešno pokušava da napravi marinu u Baru. Više uspeha ima sa Državnom bezbednošću MUP-a Srbije, koji prihvata njegovu ponudu da "pomogne" u budućem ratu. Na poziv Radmila Bogdanovića, 1991. godine odlazi u Golubić i postaje komandant jedinice za specijalne namene MUP-a Krajine. Godinu dana kasnije, 20. decembra, učestvuje u trci za predsednika Srbije na drugim prevremenim izborima, (nije se proslavio). Istovremeno vodi Fond sa svojim imenom za pomoć ranjenicima, njihovim porodicama i porodicama poginulih boraca.

Fondom se intenzivno bavi do 2000. godine. Tokom oktobarskog prevrata "zauzimao" je "Studio B", zgradu Carine; brata Milorada Ulemeka Legije udario je bocom za gašenje požara, i neko vreme nije se pojavljivao u javnosti. Kada se i ta epizoda završila, Dragan Vasiljković se ponovo okrenuo biznisu. Između ostalog, pokušao je da uvede golf u Srbiju, a neko vreme je bio i desna ruka Miletu Dragiću, proizvođaču vojne opreme iz Zrenjanina i jednom od optuženih u aferi "Pancir". Pošto su mu svi poslovi u Srbiji propali, 2004. godine se vratio u Pert (Australiju), gde pod imanom Danijel Senden neko vreme "uživa u blizini svoje 76-godišnje majke" i drži časove golfa. Uhapšen je u Sidneju, u januaru 2006. godine, na osnovu međunarodne poternice koju je za njim raspisala Hrvatska. Posle tri godine natezanja, sva je prilika da će mu u Hrvatskoj i suditi. U tom slučaju, Dragan Vasiljković, odnosno Danijel Senden, postaće prvi australijski državljanin izručen nekoj državi. Biće to još jedan u nizu detalja njegove, inače, živopisne biografije.

J. L.

Hrvatska, EU i Haški tribunal: Blokada zbog haških dokumenata

Posle slovenačkog veta na ulazak Hrvatske u Evropsku uniju, i slovenačke opstrukcije ratifikacije protokola o ulasku Hrvatske u NATO, Hrvatskoj preti još jedna blokada pregovora sa EU. Kako prenose zagrebački mediji, pregovore bi ovog puta mogla da blokira Holandija zbog toga što Hrvatska Haškom sudu još nije dostavila artiljerijske dnevnike iz Oluje. Pominje se da bi pregovore mogle da blokiraju i neke druge zemlje EU.

Najava blokade za sada je nezvanična, i u hrvatske medije – najpre u riječki "Novi list" – stigla je kao "informacija iz diplomatskih izvora". "Nizozemska priznaje kako Hrvatska surađuje s Hagom u mnogim aspektima, međutim ‘žali’ što je Zagreb samo djelomično ispoštovao sudski nalog i što ‘ključni dokumenti’ povezani sa slučajem generala Gotovine, Čermaka i Markača, još uvijek nedostaju. Stoga se nadamo da će puna suradnja biti uspostavljena bez odgode", odgovor je holandske ambasade "Novom listu" koji je istraživao priče iz diplomatskih kuloara.

"Novi list" piše da je pristup haškog tužilaštva tzv. topničkim dnevnicima naveden kao problem još u godišnjem izveštaju Evropske komisije o napretku Hrvatske iz novembra prošle godine. Čitav problem u saradnji sa Haškim tribunalom u izveštaju se pominje više puta, uz napomenu da on mora biti rešen, a "Novi list" dodaje da je haško tužilaštvo pomenuta dokumenta poslednji put od Hrvatske tražilo pre oko dve nedelje.

U hrvatskom Ministarstvu spoljnih poslova takođe nisu mogli da daju konkretan odgovor o tome hoće li biti blokade i kakav je njen scenario. U Ministarstvu navode da u okviru radne grupe za proširenje Saveta EU još traje rasprava o konačnoj verifikaciji kriterijuma i o upućivanju poziva Hrvatskoj za otvaranje pregovora u poglavlju "Sudstvo i osnovna prava", ono koje Holandija navodno blokira. Još navode da je Hrvatska ispunila kriterijume za otvaranje tog poglavlja u pregovorima sa EU, a da je Evropska komisija u decembru prošle godine uputila Savetu EU pismenu pozitivnu ocenu o ispunjenosti kriterijuma za otvaranje poglavlja.

M. V.

Gradski saobraćaj: Kol’ko para, tol’ko vožnje

U isto vreme kada su cene gradskog prevoza poskupele, iz Gradskog saobraćajnog preduzeća (GSP) stigla je i jedna dobra vest. Do sredine sledeće godine najavljuje se uvođenje tarifnog sistema, takozvani tiketing, koji bi se bazirao na principu "plati koliko se voziš". Građani bi imali personalizovane kartice koje bi im omogućavale da se voze onoliko vožnji koliko su platili. To bi, takođe, integrisalo gradski i prigradski saobraćaj. "Putnici bi, kada ulaze i izlaze iz autobusa, čekirali svoje karte, a ovaj jedinstveni tarifni sistem mogao bi da se sprovodi u svim vozilima", rekao je Željko Đukanović, direktor Direkcije za javni prevoz. To bi donekle nadomestilo često kritikovane nedostatke u vezi sa prodajom karata u GSP-u, kao što su nepostojanje dnevne, nedeljne i karte koja važi za sve vožnje u određenom vremenskom intervalu, što se primenjuje u većini evropskih gradova.

Iako su već početkom 2009. kazali da neće biti kupovine novih autobusa, tiketing je samo jedan od planova. Radoslav Nikolić, generalni direktor GSP-a, najavio je autobuse sa pogonom na prirodni gas, kao i kupovinu trolejbusa i tramvaja (koja ne bi bila finansirana iz budžeta ovog preduzeća, već od stranih kredita. Počeli su pregovori sa Evropskom investicionom bankom). Ideja je i da negde pred novu 2010. Beograđane "obraduju" i kamere postavljene u vozilima Gradskog saobraćajnog. Taj projekat "kojim bi se kontrolisalo ponašanje putnika i vozača", po rečima Radoslava Nikolića, ima za cilj povećanje bezbednosti građana. Verovatno, kako onih koji se voze tako i onih za volanom.

Ali pre svih najavljenih noviteta, stiglo je poskupljenje karata i markica. Željko Đukanović je skok cena gradskog prevoza za 30 odsto objasnio povećanjem troškova života, goriva i rezervnih delova. Građani komentarišu da GSP nije tako dosledno pratio cenu goriva onda kada je ono u jednom mesecu dva puta pojeftinilo. Međutim, ekonomisti objašnjavaju da su više cene posledica manjeg subvencionisanja iz gradske kase. Tako sada pojedinačna karta, u prvoj zoni, na kiosku košta 42, a u vozilu 80 dinara. Doskora je 1,5 odsto građana kupovalo kartu na kiosku, a ovakva razlika u ceni je pokušaj da se taj broj smanji, ne bi li se smanjio broj onih koji uznemiravaju vozače. Prosečno, kontrolori GSP-a za mesec dana napišu 1500 kazni "slepim putnicima" . Sudeći po najavama, ističe vreme "švercovanju" u prevozu. Ako neko i uspe 2010. da prevari automat za čekiranje, neće ga mimoići kamera. A možda se neko i doseti da od tih snimaka napravi novi realiti šou.

J. Jorgačević

Beograd sedamdesetih: Fantom u belom "poršeu"

Pročitah neki dan u mom omiljenom dnevnom listu "Blic" članak o završetku snimanja filma Fantom, posvećenog događaju iz sedamdesetih, kada je mladić sumnjivog morala ukradenim belim poršeom svake večeri oko ponoći velikom brzinom furao centrom grada uspevajući da iz noći u noć izbegne zamke i potere policije. U podnaslovu članka pisac konstatuje da je dotični, u stvari, prkosio komunističkom režimu (u tekstu: "osnovnom stubu režima – narodnoj miliciji") i tako verovatno uveseljavao široke antikomunističke narodne (rojalističke) mase. E pa, prijatelju, to nije baš tačno. Ne znam kojih je godina autor članka, pa ako je mlad i nije bio na Slaviji tih noći, nije mu zameriti što je podlegao opštoj euforiji antikomunizma stvorenoj u nacionalističkim devedesetim. Prvo, nismo mi tih godina živeli u kazamatu pa kroz rešetke gledali tipa koji je pobegao iz logora i zezajući pandure nama pokazivao kako je sloboda divna. Da se razumemo, tih godina divno se provodilo u Beogradu – pravila se neponovljiva muzika (ona koju i danas svi rado slušaju i vrte na svim radio-stanicama) muzika koju su vrlo cenili i van granica eks-Yu, snimali su se antologijski filmovi, putovalo se gde god si hteo sa pasošem koji je svuda važio i to, zamislite, bez viza, pozorišne predstave su bile svetskog renomea, na Fest su dolazile najpoznatije zvezde svetskog filma (malo veće od Nikite Mihalkova), BITEF je prikazivao predstave koje su u nekomunističkim zemljama zabranjivane, Rovinj su zvali "mali Beograd", a narodna milicija radila svoj posao te nije bilo klinaca kojima nisi smeo ništa da kažeš da te ne bi upucali ko psa nasred ulice, znalo se ko je Arkan, plašio si ga se, al’ ga nisi cenio.

Tačno je da je bilo i tada puno toga lošeg, od društvene svojine preko jednopartijskog sistema zapošljavanja "preko veze" i partijske knjižice (ruku na srce, kako je danas?), verbalnog delikta (ajd’ sad reci da Kosovo nije Srbija i da je Mladić zločinac, odmah će patriote da ti sude) i dosta toga još što je trebalo menjati. Ni tada, a puno je svedoka za to, nisam bio ljubitelj režima niti danas mislim da je bio idealan, ali sigurno nije isključivi krivac za sve što nam se desilo u potonja vremena. A što se tiče momka u belom poršeu, bio nam je zanimljivo kao onaj motociklista u Felinijevom Amarkordu što svako veče projuri gradićem da skrene pažnju na sebe i zabavi građanstvo bez ideje da prkosi Musolinijevom režimu. Jednostavno, beli porše se samo uklopio u celo naše tadašnje zezanje i da je potrajao postao bi dosadan.

Branko Popović