Ah, ta magična reč – sindikat! U vreme mog detinjstva, preko sindikata se leti išlo na more, na jesen su preko sindikata stizale svinjske polutke, dekadentno francuski obrađene, krompir i jabuke, za Novu godinu nam je sindikalni Deda Mraz donosio paketiće, a za Prvi maj odvodio naše roditelje na izlete sa obaveznim jagnjećim pečenjem. Predstavnici sindikata, u narodu poznati kao sindikalci, nosili su karirana odela i karirane kravate i tako maskirani preživeli sve do danas. Zatim su došli štrajkovi. Menjala su se vremena, mi smo propadali, a samo su sindikalci ostali isti. Ovih dana na televiziji smo videli besne radnike, karirane sindikalce i predstavnike Vlade u plavim odelima. Imam utisak da su radnici i beda na jednoj strani, a svi ostali (uključujući i televizije) na drugoj. Nema više onoga što se godinama zvalo – udruženim radom, nosioci promena (da ne kažem revolucije) nisu više proleteri, već građani, a radnici bez posla sve češće se u jeziku medija nazivaju – neradnicima. Kada se premijer Srbije pojavio na RTS-u u razgovoru sa gospodinom Lazovićem u "Otvorenom studiju" je vladala potpuna harmonija, razumevanje i saglasje. Oni koji ne misle tako mora da su na lažnim bolovanjima ili na njivi, ukratko, neradnici na državnim jaslama. Svi smo valjda znali da neće biti lako nakon promena, zato njihov teret treba da podnesu svi i to što pravednije.

Rat talibanaca i Amerikanaca nešto se odužio, pa iz dana u dan sve više podseća na Orvelovu 1984. i izveštaje sa izmišljenih ratišta. Niko pouzdano ne zna za žrtve, nema svevidećeg CNN-a na licu mesta, pa samo povremeno vidimo mrljave i isprekidane slike razrušenih naselja i ranjenih ljudi i dece. Ovakav medijski rat može trajati godinama, sa izmišljenim fazama, uspesima i pobedama na obe strane, ukratko, savršen za poreze u Americi i fundamantaliste u sve dubljoj ilegali. Klinci u Srbiji će omraženim nastavnicama u strahu od antraksa slati deterdžent u pismima, a vozač autobusa koji se sa kolegom gurkao po beogradskim ulicama reći će da je malo popio da bi pobio opasne viruse.

No, imamo mi u Srbiji i ozbiljnijih problema od crnog prišta. Sudeći po nedeljnom izdanju emisije "Ovo je Srbija", nas više muči bela kuga. Gospodin Žika me zabrinuo kada je izneo kataklizmičku procenu da nas za 50 godina više biti neće, a da će Beograd biti glavni grad neke džamahirije. Da li su to mrski mudžahedini izmislili novo sredstvo za potenciju, a Srbi ispaljuju ćorke? Da li je kod fundamentalista porodiljsko duže nego kod nas i dečiji dodatak redovniji i veći. Možda su dečije bolnice u boljem stanju, a majke posle trećeg deteta više ne moraju da rade. Nemojte da gubimo vreme, već da se organizujemo pa da što pre krenemo u trku za natalitetom. Sve mi se čini da neće biti dovoljni samo med i orasi, moraće država malo da pripomogne.

Na kraju, Televizija Košava nas je uvela u svetski televizijski trend pod nazivom reality show. Nakon konkursa su tri devojke i tri mladića dobrovoljno pristali da žive u cirkuskoj prikolici, rade cirkuske poslove i sve vreme budu snimani – da bismo mi videli šta rade. Umesto da dvogledom gledate komšije i komšinice, pratite šta jedu i slušate kako se svađaju, sada možete da budete cirkus voajer. Takmičari su organizovani u tri para, od kojih jedan kuva, drugi timari životinje, a treći snima ostale. Kamere su postavljene i u prikolici, pa vidimo koja devojka nosi tanga gaćice, ko ne pere ruke posle toaleta i ko je čija simpatija. Moći ćemo i da glasamo za favorite, jer se igra na ispadanje. Do sada sam čuo ko ima ljubomornog dečka, ko ima sreće u ljubavi a ko ne i shvatio da našim klincima cirkus, koji je inače metafora avanturističkog života, posle realne Srbije izgleda kao oaza harmonije. Imaš posao u stranoj firmi (cirkus je iz Beča), imaš klopu, imaš ženske, a još si i na televiziji pa možeš da se duvaš pred familijom i prijateljima. Samo ti je posle verovatno frka, kad te jednog dana najure iz cirkusa, nazad u Srbiju.