Odmah da rastumačimo, misloslovlje je trebalo da na srpskom bude – logika.

Jedva tek osnovano (1841) Društvo srpske slovesnosti – iz kog će posle postati Srpsko učeno društvo (1864), a onda i Srpska akademija nauka i umetnosti (1886) – svoj zadatak je jasno odredilo. "Poglavita celj ovoga Družtva jest obražavanje Srbskoga jezika i rasprostranjavanje nauka na Srbskom jeziku."

Istraživanje svojstava jezika u leksici i gramatici trebalo je da posluži kao građa za stvaranje gramatike srpskog književnog jezika, posebno u oblasti naučne terminologije.

Pa je, tako, Društvo već na početku predložilo da:

Odrečenje bude srpska reč za abdicatio (ostavka, odricanje, abdikacija)

Redostav je systema (sistem, celina, skup uređenih delova)

Lažomudrac je sophista (sofist)

Mudroslov je philosophus (filozof)

Vještozbor je declamatio (deklamacija, vežba u govoru, predmet besede)

Djejstviteljnij, priimateljnij dug je debitum activum (aktivni dug)

Odsuda je crisis (kriza, preokret)

Povjera je creditum (zajam, dug)

Premabditelj je controlor (nadzornik)

Sapritjažatelj je compossessor (suvlasnik)

Omišljanje je combinatio (sastav, sklop, spajanje…)

Zastupljanik ili zaštićenik je cliens (klijent)

Ljetočislenie je chronologia (hronologija)…

Pa, sad, lako je reći da je ovde ljetočislenie mudroslova i lažomudraca već podugo redostav i omišljanje vještozboraca u odsudi.

I sam pobornik i učesnik u stvaranju srpskog novogovora, Jovan Sterija Popović je smatrao "da su njeke rječi posrbljene dobro, njeke usiljeno, a njeke i neshodno".

Poduhvatu je doakao Vuk Stef. Karadžić, potežući u Beograd da tri majske nedelje 1845. ubeđuje i ubedi Društvo kako njegovi članovi "treba da rade na stvaranju naučne terminologije, ali da taj rad potiče od njih, a ne od Društva", i da tako novogovor bude predmet kritike, a ne ukaz bilo koje institucionalne slovesnosti ili politike.

Isto kao danas.