Vek jedva da je počeo, a mi već imamo sudski proces stoleća. I to dva – prvi traje u Hagu, drugi je počeo u Beogradu. Imamo i požar stoleća. A imamo i "hit ovoga veka", a to je, verovali ili ne – staklena ambalaža za kiselu vodu.

Da li smo toliko naivni, ili toliko malodušni, pa mislimo da nam se ništa strašnije ni važnije ne može desiti u narednih devedeset i nešto godina? Ili nas je hiperinflacija toliko sludela da više nemamo normalan odnos do brojki – pa ako je nama prirodno da kažemo kako je nešto dvesta hiljada miliona puta bolje od nečeg drugog i sto miliona puta lepše nego ono drugo, onda ne treba da čudi što nam, u poređenju s tim, stotinu nečega, pa makar i godina, stvarno ne zvuči kao mnogo. No, ne morate biti starac Foča od stotinu ljeta pa da znate koliko svašta stane u jednu godinu, a kamoli u jedan vek. Evo, neka deca još nisu pošla u školu, a već su doživela i bombardovanje. Daj Bože da je to najstrašnije što će iskusiti.

S druge strane, nasuprot ovim pretencioznim najavama da smo već dobili događaje ili ambalažu koji će definitivno biti najznačajniji u nastupajućem veku, pojavila se reklama koju bih komotno mogla da proglasim najskromnijom reklamom za koju sam ikada čula. Toliko je skromna, da nije ni reklama. I da je nisam videla u reklamnom bloku, pomislila bih da je prilog iz neke emisije tipa "Srbija danas". Za slučaj da je još niste videli, evo ekskluzivnog prikaza samo za vas: stariji, prilično stariji građanin sa, čini mi se, čibukom u ruci kaže: "Pijem Sinalko jer imam za toliko"! Jer imam za toliko?! Ne znam šta bi inače ovaj senior pio samo kad bi imao više para, ali se iskreno nadam da oni koji su napravili ovaj penzionerski spot znaju šta rade. I zašto to rade. Ja ne znam. Naročito ne znam koliko će se mladi konzumenti (kao valjda primarna ciljna grupa za ovo piće) identifikovati sa ovakvom porukom. A opet, ko bi ga znao – možda će stvarno misliti da je baš cool da naručiš piće koje pije i neki deda i to samo zato što "ima za toliko", a nema za više? Možda je ova današnja mladež mnogo bliža starijim generacijama nego što pretpostavljamo, možda ipak nismo uzalud onoliko trubili o vraćanju tradicionalnim vrednostima? Možda su im se deca krišom već vratila, a da mi nismo ni primetili? Možda su urodile plodom sve one priče o korenima, ognjištima, vekovnim tradicijama. I sve one biblijski nadahnute reklame kao što su "I bi svetlost, i bi život, i Bi voda" ili ona druga, koja takođe nabraja neka bude ovo, neka bude ono, "neka bude voda", ali se neočekivano završi, ne plastičnom flašom Bi vode, nego kesicom semenja koje proizvodi, ah, kako originalan brend – firma "Seme".

A možda su mladi ipak ostali probirljivi pa prihvataju neke tradicije, a neke ne? Eto, na primer Hilandar. Žao mi je što ga nisam videla pre požara. I što ga uopšte neću videti, kad smo kod toga. Jer, po tradiciji, nešto sa mojim telom nije u redu. Žensko je. Nekako mislim, kad bi žensko telo zaista bilo nedostojno, zašto bi Hrista rodila žena? Valjda bi Svemogući našao neki drugi način? A ako žene ne puštaju da ne bi unosile nemir, kako onda dečaci… Al´ da ne lajem sad.