Pol Njumen se, za moj račun, često i previše upinjao u dokazivanju da je glumac, za razliku od, recimo, jednog Stiva Mek Kvina. Stoga ona Mek Kvinova rola iz Pekinpoovog The getaway vredi više nego mnoge Njumenove zajedno. Pošto je relativno rano promašio Oskara za ulogu u Rosenovom The Hustler (1961), Njumenu je sledovalo četvrt veka upornih nastojanja da propušteno nadoknadi. Udovoljeno mu je tek 1986, kada mu je za ležerno šmirantsku ulogu u Skorsezeovom filmu Boja novca prosleđena figurica.

"Let the picture paint itself", peva u zen ključu Rodni Krouvel u jednoj od svojih pesama. Njumenova glumačka slika se napokon iscrtala – mimo sopstvenih želja i namera članova Akademije – osam godina kasnije, kada je napokon otplatio prethodno (ne)zasluženog Oskara. Drugim rečima, napokon je glumio, a da to niko nije primećivao.

Film o kome je ovde zapravo reč je Nobody’s fool (kod nas se prikazivao svega nekoliko dana kao Skoro savršen čovek), a pojavio se, dakle, 1994. godine. Potpuno nebitno. Mogao je biti snimljen i 1984. i 1974, pa čak i 1954. Na isti način gledaćemo ga i 2004. ili 2054. Režirao ga je Robert Benton, čovek koji bi se "upisao" u istoriju američkog filma i da je nakon rada na scenariju za Penov Boni i Klajd otvorio poslastičarnicu i zaboravio na celuloid.

Što se Skoro savršenog čoveka tiče, reč je o delu kakvo, po onima koji uopšte nisu doprli do poetike pravog američkog filma, može nastati samo u nekoj od evropskih kinematografija – francuskoj, recimo. "Ništa priča, samo likovi", kako bi to rekao stari dobri Hauard Hoks.

A likovi kod Bentona prikazani su sa toliko ljubavi u svim svojim manama da je toliko dobrote previše za celu poratnu (misli se na Drugi svetski rat) jugoslovensku kinematografiju.

Drugim rečima, gledanje ovakvih filmova je skoro pa neka vrsta religioznog iskustva – apsolutno neophodnog u današnje vreme. Ukoliko, pak, ne delite moje mišljenje, ne brinite. Jednog dana, kada se umorite od svih "izama" ovog sveta, spoznaćete suštinu (filmskog) života u kadrovima Bentonovog filma, kroz koje prolaze pomenuti Njumen, Džesika Tendi, Brus Vilis ili Melani Grifit – kao nikada pre, a ni posle toga u svojoj karijeri. Da bi jednom za svagda ostali u gledaočevom "srcu i duši".