Prošlog vikenda u Beogradu se za manje od 40 sati desilo četiri samoubistva. Sva četiri samoubistva izvedena su na isti način – skokom sa zgrade i u sva četiri slučaja žrtve su bili muškarci, starosti između trideset pet i četrdeset pet godina.

Ovaj tragični niz započet je u petak popodne, skokom četrdesetsedmogodišnjeg B.Č. sa hotela Kasina na Terazijama, koji je nakon toga prevezen u Urgentni centar na reanimaciju. Muškarac star četrdeset pet godina istog dana skočio je sa zgrade u Ulici dr Agostina Neta na Novom Beogradu i preminuo, a ista nesreća se dogodila na Vračaru u Mlatišuminoj ulici kad je tridesetpetogodišnji E.M. skočio sa četvrtog sprata zgrade. U subotu je izvršeno poslednje samoubistvo u ovom nizu. U ulici Aleksinačkih rudara na Novom Beogradu, G.G., star pedeset godina, oštrim predmetom je ispovređivao svoju majku, da bi potom skočio sa devetog sprata i na mestu ostao mrtav.

Stručnjaci objašnjavaju da su samoubistva češća u prelaznim godišnjim dobima – u proleće i u jesen, ali i da je primetan porast smoubistava u doba ekonomske krize i neizvesnosti. "Ekonomska neizvesnost i uopšte neizvesnost od sutrašnjice, gubitak posla, kao i privredni tokovi najverovatnije imaju uticaj na povećanje samoubistava", rekao je za B92 Milutin Nenadić, direktor Specijalne bolnice "Laza Lazarević". U Centru za prevenciju samoubistva Srce, kažu da je zabrinjavajući broj onih koji traže pomoć, dok broj poziva SOS linija za prevenciju samoubistva poslednjih dana beleže rekordni rast.

U aprilu prošle godine u jednom danu zabeleženo je čak pet pokušaja samoubistva koji su se okončali neuspešno.

"Osim impulsivnog samoubistva, kad nekome dođe žuta minuta pa skoči ili se ubije na bilo koji način, mislim da se sva druga samoubistva mogu predvideti", objasnila je u razgovoru za "Vreme" psiholog Branka Kordić, direktorka nevladinog Centra za učenje veština i koordinatorka telefonskog savetovališta za osobe u suicidalnoj krizi. Prema njenim rečima, ljudi u Srbiji se ne uče da prepoznaju znake depresije i tema samoubistva je još uvek marginalizovana.

"Zbog straha od odgovornosti, od bespomoćnosti, od raznih predrasuda i mitova, od religije po kojoj je samoubistvo nešto grešno, ljudi najčešće ništa i ne pitaju onog koji šalje neke znake nadajući se da će on biti bolje, ili, pričaju u frazama koje su neupotrebljive: ma ajde, nije ti to ništa, biće ti bolje, ti si hrabar izdržaćeš – sve su to fraze od kojih nema pomoći. Međutim, samoubistvo je predvidivo, čovek koji premišlja o okončanju života šalje razne znake za uzbunu", kaže B. Kordić.