Lenjost jezika, organa koji je među ovdašnjim svetom poprilično labavo povezan s mozgom, ume da proizvodi čuda. Na primer, reč pozicija.

Svako će vam reći da je suprotnost i protivnik opoziciji vlast, a ne pozicija.

Reč se u Evropi zapatila relativno kasno, krajem XIV veka, preko latinskog i francuskog, u – logičkom, odnosno filozofskom – značenju "postavljanja", odnosno "potvrđivanja", afirmacije. Ipak, ima nekog dubljeg smisla u nazivanju vlasti "pozicijom". Koja reč, bez navodnika, znači i položaj vojne jedinice i stepen inženjerske/fabričke obrade, stav u raspravi, položaj tela (1703) u baletu (1778), seksualnom odnosu (1883) i, naravno, položaj u nekoj hijerarhiji (1890)… Pa, tako, i u vlasti.

A vlast, nije se teško složiti, treba da afirmiše (utvrdi, pozicionira) i neke činjenice i vrednosti zbog kojih je bolja od opozicije; već zalaganje za nešto od toga, etimološki bar, kaže se: pozicija. A nije daleko ni od sigurnosti (pozitivno znam) i pozitivnog (za razliku od negativnog).

Opozicija se, naravno, neće složiti sa stavom (pozicijom) da je pozicija (vlast) pozitivna (dobra).

A da bi se afirmisala (utvrdila, pozicionirala) vlast – kao i opozicija, što ova često zaboravlja – mora nešto dobro bar da ponudi, ako već ne i da radi. Osnovna politička ponuda u obliku nekog paketa, boljeg od svih drugih, nekada se zvala ideologija, što je reč izvedena od starogrčkog eidos – lik, slika, a u nekadašnje obrazovanje ulazila uz definiciju "lažna" ili "iskrivljena slika sveta". Mnoštvo onih koji su svojevremeno pozdravljali "kraj ideologija" danas brani tezu (poziciju) da su ideološke naočari nužne za vid i snalaženje u svetu, isto kao i stereotipi bez kojih se u njemu ne možemo orijentisati.