Šta je tipično muško ponašanje? Da smotaju, kresnu i onda zapale. Ne, nisam to ja smislila, pročitala sam. I to ne u nekom priručniku za ucveljene dame, već na bilbordima.

Ako sam dobro shvatila, ovi bilbordi reklamiraju duvan ili papir za uvijanje. Ako nisam dobro shvatila – oni reklamiraju nešto drugo. Za slučaj da biste i vi mogli da imate zabunu na šta se zapravo odnosi ono "tipično muški – smotaš, kresneš, zapališ", na bilbordu je i prigodna sličica prigodno golih devojaka. Tek da budu sigurni da ćete ukapirati igru reči (kao oni ljudi koji vam ispričaju vic, a onda, smejući se i gurkajući vas laktom u rebra, obavezno ponove nekoliko puta poslednju rečenicu ili čak uzmu da vam objašnjavaju poentu).

Nažalost, ljudi koji su osmislili ovaj bilbord i toliko se potrudili da nam nikako ne promakne aluzija na seks, napravili su i sami jedan previd. Ili nisu? Na bilbordu, naime, piše još i da je pušenje štetno po zdravlje. Moliću da mi se objasni – na koje se to pušenje odnosi? Na ono na koje nas ostatak teksta (i slike) navodi da pomislimo ili na ono drugo na koje nas duvan navodi da pomislimo? Lepo nisam pametna. More, da nije to dopisala neka žena? Onako, iz osvete? Što me uvodi u novu dilemu. Ko stoji iza ovog bilborda – rezignirana žena ili hvalisavi muškarac? Da li se to neko žali ili hvali? I zašto nam prećutkuje da oni koji smotaju, kresnu, pa zapale, na kraju obično i popuše? Zato što to nije "tipično muški"? Ili zato što je "štetno po zdravlje"?

Dobro, možda je preterano očekivati da bi reklame mogle i da nam pomognu da shvatimo ili čak unapređujemo ljubavni život. Ali, da li je preterano ako očekujemo da nam ga bar ne urnišu? I da nas ne podsećaju na ono što nam se ne sviđa u našim životima? Na "tipično muške" manire, na primer. Na zadrigle muževe u belim treger-majcama koji, zajedno sa istim takvim i isto tako obučenim sinovima, sede i čekaju "pire za minut". Na pomahnitale žene koje veruju da je u braku najvažnije imati besprekorno belu košulju… Mogli bi da nas ne podsećaju na to makar u ovo prednovogodišnje doba kad nas, po ko zna koji put, hvata onaj nepopravljivi romantizam. Kad smo, iz samo nama znanih razloga, spremni da ponovo poverujemo u magiju ljubavi. Doduše, ako smo spremni da poverujemo da će sve krenuti nabolje samo zato što je otkucala ponoć, što ne bismo poverovali i u svaku drugu magiju?

Što ne bismo poverovali, na primer, da je moguće oslabiti bez truda? Možda zato što u reklami za turbo-super-šlang tablete gledamo istoimenu vlasnicu istoimene firme kako na naše oči postaje sve deblja i deblja? Ili joj to poturaju sve manji i manji skuter na kojem se vozi? I sve manji i manji bazen pored kojeg se valjuška pa zato stičemo (pogrešan?) utisak da je ona sve veća i veća? Možda ženi kilogrami stvarno nestaju ko rukom odneseni, ali mi to ne primećujemo zbog obične optičke varke. Jer, imamo mi taj običaj – da više verujemo svojim očima nego tuđim obećanjima. Sva sreća te se tog običaja ne držimo ko pijan plota. Zato i možemo da se zaljubljujemo, da dočekujemo nove godine, da glasamo na novim izborima…