Suštinu našeg najdubljeg nerazumevanja najbolje izražava rečenica da neko "ima toliko para da ni njegov unuk neće morati da radi". Nama je vrhunac bogatstva kad se čovek toliko nafatira da više ne mora da radi. Kad bismo se mi obogatili, mi više nikada ne bismo radili. Dobro, možda bismo se ljuljali u ljuljašci na nekom egzotičnom ostrvu, ali ništa više od toga. E, pa zato se i nećemo obogatiti. Nikada. Ali ćemo igrati loto pa, ako upali, završili smo posao. Ako ne upali, opet dobro, nismo se mnogo ni trudili. Srećom po ovaj svet i tržište, nisu svi kao mi. Većini ljudi ne pada na pamet da se povuku sa parama – da im pada ne bi pater familias sad bio u Hagu, nego bi na vreme zbrisao sa ostatkom porodice; niti bi onog drugog našli vašljivog u trapu za krompir. Ne, ne, bogataši nastavljaju da rade. Ne toliko da bi uvećali svoje bogatstvo već i, što je još važnije, da bi uživali u moći koju su im pare omogućile. Jer, ako smo u nečemu u pravu to je kad kažemo da nije sve u parama. I nije – sve je u osećaju moći. Ili, kako to mangupi lepo umeju da kažu "što sam j… ako ne zato da pričam". Zašto bi se inače vođe klanova smucale ovuda po cenu da ih uhapse ili ubiju, umesto da leškare negde na suncu? Svojevremeno sam upoznala mladog, a već bivšeg visokog omladinskog funkcionera. Pre nego što vam ispričam njegovu priču, moram da napomenem da je on rodom iz vojvođanskog mesta u kojem su kafane vino naplaćivale na sat (pijenja), tako da mu možemo verovati kad kaže da je i te kako umeo da pije. Jedne večeri, dok ga je šofer vraćao sa poslovnog ručka (koji se malo oteo kontroli), pred auto je iskočio saobraćajac. Naglo kočenje, pa odmah zatim nagli gas (jer im je saobraćajac dao znak da produže čim je shvatio da je zaustavio kola sa četvorocifrenom tablicom), proizveli su, takođe naglu, navalu iz stomaka. Opet naglo kočenje da "drug" otvori zadnja vrata i da se ispovraća – po saobraćajcu, kako se ispostavilo. Šofer je probao da situaciju popravi rečima: "Izvinite, drug je malo popio", na šta je uniformisano lice odgovorilo sa potpunim razumevanjem: "Neka, neka", i pokazalo im da nastave put. Sledećeg jutra junak ove priče je podneo ostavku na sve funkcije. Ne samo zbog stida već, i pre svega, iz straha. Jer, ako mu policijac ne zamera što se ispovraćao po njemu, ko zna šta je još spreman da mu toleriše. Nažalost, ovakvu priču nismo čuli ni u jednom predizbornom obećanju. A naslušali smo se svega i svačega. Bilo je i povraćanja. I to onoliko. Povremeno su oni povraćali jedni po drugima, povremeno oni po nama, a povremeno mi po televizoru. Ali niko da obeća ostavku ako se to ponovi. A obećavaju svašta. Sudeći po kampanjama i sloganima, sve partije kao da su potpuno novi proizvodi na našem tržištu ili misle da smo mi novi ili da ne pamtimo da smo ih sve od reda već nekada probali. I da su nam manje-više preseli. Jedini stvarno nov proizvod je Otpor. Doduše, novo je samo to što je sada politički, a ne narodni pokret. I novo je to što nam sada kažu: "uradi nešto za sebe", umesto da, kao pre – oni urade nešto za nas. Pa nismo mi političari pa da volimo da uradimo nešto za sebe. Uostalom, da volimo da radimo za sebe, ne bismo bili tu gde smo. Bili bismo na nekom egzotičnom ostrvu što nas vraća na početak ovog teksta.