Prođe 29. novembar ko da ga nikad nije ni bilo. Samo je RTS pokazao dozu nostalgičnog samouvida emitujući "Kockicu" iz daleke 1975. Tu Branko objašnjava drugarima šta su to zastava, grb i himna jedne zemlje. Tada je Jugoslavija bila mlada, slobodna i "drugarska", kako reče neko dete, a danas je da izvinete pokojna. Plašim se samo kako će danas u nekoj dečijoj emisiji Manda, Hugo ili Solana objašnjavati današnjoj dečurliji državne simbole nove unije Srbije i Crne Gore. Kako ekipi u obdaništu dočarati plavetnu boju ili opisati himnu koja je dvojedna, odnosno kompilacija poput one za City records hitove, kad svi samo pevnu pomalo.

Zato je po svom značenju istorijski susret repera iz Beogradskog sindikata (BSS) s predsednikom Koštunicom u emisiji "Utisak nedelje". Tu je čika Voja pokušao da objasni svoje stavove srpskoj omladini, a oni su se držali sasvim odgovarajuće. Nisu zentali od autoriteta, nisu ga puno prozivali, ali mu nisu ni klimali glavama. Ispade da nam predsednik i nije mutav, samo bi možda trebalo nastaviti serijal susreta likova iz hita Govedina sa autorima. Ovaj susret je, naravno, mnogo drugačiji od susreta studentskih predstavnika sa Slobom, mada se i onda i danas nekako provukla ista teza da su pred izbore svi glasovi jednaki (čitaj: dobrodošli). Slobi su i nepismeni seljaci i akademici bili egal, dok Koštunica nije gadljiv na konvertite iz drugih stranaka. OK, to je valjda demokratska procedura.

Ljubavi u politici očigledno nema, a nedostajaće je i na Pinku, jer je gotova serija Amor, Amor. Udade se ona za onoga, poljubiše se pored postelje posute ružinim laticama, ona u belom, on u odelcetu, a posle reza i završenog odnosa ponovo se cmaču u kućnim mantilima zaljubljeni ko grlice. Propustio sam ne par epizoda, nego ceo serijal, ali smatram se srećnim jer sam uvatio kraj priče i srećan kraj.

Međutim, u životu stvari stoje malo drugačije. Puče bruka, jer je uhapsilo gospodina Piperovića, pomoćnika državnog tužioca Crne Gore – kažu trgovina ljudima i organizovanje prostitucije. On se prvo brecao, ali sada ostavku traže i gospodinu Vukčeviću (njegovom šefu). Skandal je nastao posle izjave moldavske građanke, žrtve trgovine ljudima koju su, navodno, prodavali i razmenjivali za mercedese, dok je ona morala da radi za ekipu. Sada je u Sigurnoj ženskoj kući pod zaštitom policije. Ne znam šta je tu istina, otkriće se brzo, nadam se. Iznenadila me samo izjava gospodina Vukčevića koji je novinarima kada su tražili komentar rekao da je njemu nedelja neradni dan, pa da ga zovu u ponedeljak. Posle da mi neko kaže kako Vlast ne spava.

Već deset godina sličnu usnulost pokazuju državni organi Srbije u vezi s otmicom 16 muslimana iz Sjeverina. Te ljude je onaj Milan Lukić sa svojom paravojskom oteo iz autobusa, masakrirao i pobio a da do danas niko nije odgovarao zbog toga. Na TV B92 prikazan je film Ivana Markova Otmica, dokumentarna i emocionalna rekonstrukcija ovog nekažnjenog zločina. Posle filma videli smo prilog sa projekcije u Priboju, gde su film videli i rođaci žrtava. Kažu da su u publici gotovo isključivo bili muslimani, što je posebna bruka. To je ta tiha većina, koja i danas kod kuće uz televizor (u krugu najbližih i svojih) hrabro kaže – tako im i treba, godinama glumeći suživot koji je u stvari licemerna mimikrija. Patologija ovog zločina, baš kao i na fotografijama sa izložbe "Krv i med", sastoji se u slikanju sa žrtvama. Ubice su imale patološku potrebu da ovekoveče svoje divljanje nad vezanim ljudima tokom masakra. Možda, da bi i oni u istom onom krugu najbližih jednoga dana nostalgično prebirali uspomene i listali porodične albume.