Sada nam izgleda da je možda bilo bolje da teniseri nisu osvojili reprezentativno prvenstvo sveta. Pesma sa tvrde podloge u Areni na kojoj su dotukli Francuze i sa balkona Gradske kuće pretvorila se u babeće prepucavanje po medijima oko toga ko treba da vlada srpskim tenisom.

Svi znaju da je Novak Đoković najbolji i najveći, da je on najzaslužniji i najvažniji i da bez njega narodne radosti i novog ponosa za Srbiju ne bi bilo. To ne spori niko, niti će verovatno iko ikad nešto prebaciti najboljem teniseru sveta posle Nadala i Federera.

Svi, takođe, znaju da je tenis u Srbiji sport bez infrastrukture, bez temelja i istorije, ali da ono malo tradicije koja postoji vezujemo za uspehe Slobodan Živojinovića Bobe, trenutno prvog čoveka teniske organizacije.

Dakle, mogli bismo da pomislimo da je ovo sukob starog i novog asa, "proroka i mesije", i da se čudimo zbog čega je potrebno da se i na ovom nivou desi "oceubistvo" da bi se kontekst promenio.

Međutim, iako je pisao na svom sajtu o tome i potpisao zajedničko saopštenje sa svojim saborcima iz tima, Novak Đoković nije izvršitelj ove najavljene reforme, već je to čovek koga ćemo, čini se, upamtiti kao oca Novaka Đokovića – Srđan.

Ovaj preduzetnik je najavio da će sa svojim timom, koji čine razni drugi preduzetnici (direktori SBB-a, Verano i Dajners grupe), zauzeti mesto u upravnom odboru budućeg teniskog saveza i da će sa te pozicije reorganizovati tenis u Srbiji.

Porodica Đoković, koja u pojedinim nastupima izgleda kao neko ko bi da privatizuje teniski sport u Srbiji, nastupa kao formacija kojoj pripadaju sve zasluge za postojanje i uspeh srpskog tenisa. Čak im i to niko ne spori, ali je pomalo problematičan način na koji sebe predstavljaju u javnosti i izgleda da ti ljudi, koji su ipak posle silnih muka dočekali veliki i neizbrisiv uspeh, ne mogu da se oslobode višegodišnjih frustracija koje im je nanelo nepostojanje "šire podrške" u trenucima kada je bilo potrebno da se pomogne Novaku da napreduje.

Takav pristup ide dotle da Srđan, Novakov otac, izjavljuje da će, ako bude potrebno, porodica sve da finansira sama, a što je u vezi sa aktivnostima Saveza. Čak i ako ga "izdaju" oni koje sada pominje kao potencijalne ulagače u srpski tenis, porodica je spremna da sama plati troškove.

Ovakav, polubahati odnos, teško da će dovesti do bilo kakvog suštinskog poboljšanja teniskog sporta u Srbiji jer se ne zasniva na sistemskim, nego na novim ad hoc rešenjima. Javnost bi trebalo da poveruje da će "porodica" biti bolja od Bobe Živojinovića, koji je u protekle četiri godine uradio verovatno ono što je bilo moguće u loše organizovanoj državi i što je u skladu sa njegovim lagodnim načinom života.