O liderstvu, liderima i treninzima za lidere već smo pisali.

Propustili smo da objasnimo šta s liderima biva posle, kad ih stigne sudbina svih smrtnika. Neke spale, neke sahrane, a neke izlože psima i pticama da budu gozba, što rek´o Homer. Današnji politički lideri jedino mogu da se slikaju pored grobnica nekadašnjih vođa. Ili, u demokratiji naročito popularno, usred miliona nadgrobnih spomenika boraca palih u borbi za demokratiju.

U novogovoru ne postoji reč mauzolej, kao što jedva da postoje reči za umiranje, smrt i posmrtnu sudbinu. Zato bivše vođe uživaju u mauzolejima. Na Crvenom trgu u Moskvi je Lenjinov (i Staljinov), na Trgu nebeskog mira Maov, u Beogradu Titov, u Hanoju Ho Ši Minov… U Indiji Tadž Mahal. U Egiptu piramide. U Mikeni "riznice". Šta im je zajedničko? To što su grobnice, i to grobnice posebne vrste.

No, poreklo reči. Lokalni persijski satrap, mali kralj Mausol, tamo negde pre oko 2500 godina rešio je da svet zadivi, kad već nije mogao da se istakne većom slavom, grobnicom. Građevina nije bila velika: oko 40×30 metara, visoka 45 metara, mnogo skromnije od bilo koje današnje bogataške vile. Pa, ipak, Mauzolej je bio jedno od svetskih čuda. Donju trećinu građevine ukrašavali su kipovi ljudi i životinja natprirodne veličine, uglove centralnog dela naoružani kameni konjanici, između stubova bile su skulpture ljudi i bogova, zidovi obloženi reljefima mitskih i istorijskih sukoba Kentarura i Lapita, Grka i Amazonki… A tu nečuvenu zbirku proizvela su četvorica najčuvenijih vajara onog vremena, Skopas, Briaksis, Leohar i Timotej, svaki od njih u takmičenju s onom drugom trojicom.

Mermer od Mauzoleja su krstaši, hrišćanski borci za veru, ugradili u tvrđavu Bodrum. Mausol je inspirisao mnogo veće potonje vladare sveta, ali niko se od njih svojim grobnicama nije tako proslavio.

A nema teorije da će se ovajditi ni ovi naši.