Ovaj tekst je na, izvestan način, nastavak onog od prošle nedelje u kome je bilo reči o velikom trenerskom seminaru u Beogradu (uspeh bez greške) i "haranju" Evropom jugoslovenske trenerske škole. U međuvremenu, od prošlonedeljnog "inventara" u vodećim evropskim ligama, Dragan Šakota je sa AEK-om postao prvak Grčke, Mahmut Oktaj je sa svojim Efesom postao šampion Turske, a u Španiji na dan izlaska ovog broja "Vremena" počinje finale Unikaha Malaga-Tau Keramika Vitorija, dakle timovi koje vode dva jedina jugoslovenska stručnjaka, Maljković i Ivanović, u španskoj ACB ligi. Valja dodati da je savezni selektor Svetislav Pešić postao trener Barselone.

Ta činjenica je povod za podsećanje na stalno preplitanje njihovih puteva i "produženo trajanje" jednog velikog tima koji je 1988. počeo da stvara Boža Maljković i u čijoj je formaciji jedan od ključnih momenata bio dovođenje Duška Ivanovića iz Podgorice. U nekoliko navrata najbolji strelac "one" jugoslovenske lige nije bio dovoljno zanimljiv za beogradske klubove koji su ga smatrali dobrim "provincijskim igračem" koji van svoje sredine neće biti jednako efikasan. Maljković je video mnogo dalje: ekipi u kojoj su stasavali jedan Kukoč i Rađa, koja je imala Sobina, Perasovića i mladog Tabaka, trebalo je iskustvo, igrač koji će u ključnim momentima preuzeti odgovornost. Maljković ga je našao u Dušku Ivanoviću koji priznaje da ga je prelomila upravo Božina vizija o stvaranju tima za velika dela. U protivnom prihvatio bi ekonomski bolju ponudu Olimpije. Boža i Duško su zajedno osvojili dve titule prvaka Evrope (‘89, ‘90) i sve moguće domaće trofeje pre nego što su karijeru nastavili u Španiji. Maljković je postao trener Barselone, Ivanović igrač osrednjeg Valvija. Sudbina ih je opet spojila 1993. u Francuskoj. Boža je, posle rastanka s Barselonom, preuzeo Limož, a Ivanović je tu sezonu 92/93. počeo bez ugovora. Kada je Boži u novembru zafalio igrač jer se povredio Zdovc, nije oklevao da potpiše Ivanovića. Iako je ugovor bio samo na mesec i nešto dana, Ivanović je zaigrao tako dobro da ga je njegov bivši klub Valvi angažovao do kraja sezone. Uzgred, Limož je te sezone postao prvak Evrope što je bilo još veće iznenađenje od trijumfa Partizana godinu dana ranije u Istanbulu.

Maljković je posle Limoža radio u Grčkoj (i doneo Panatinaikosu prvu od tri titule prvaka Evrope), Ivanović je u Švajcarskoj završio igračku i počeo trenersku karijeru. Posle silnih titula sa Friburgom prihvatio je ponudu Limoža i u sezoni 99/00 osvojio tripl krunu – Ligu i Kup Francuske i Kup Koraća. U finalu Kupa Koraća Limož je pobedio Unikahu iz Malage koju je u međuvremenu preuzeo Maljković. Boža je već treću sezonu u Malagi, Duško je prošlog leta stigao u Španiju i seo na klupu Tau Keramike iz baskijskog grada Vitorije. Veliki prijatelji postali su direktni rivali u najjačoj evropskoj ligi. Duško je ove godine osvojio prvi trofej, Kup kralja, a jedna od žrtava bila je i Unikaha. Veče uoči polufinalnog duela viđeni su zajedno na večeri u jednom poznatom restoranu. Španci nisu najbolje razumeli kako mogu mirno da sede i ćaskaju kada sutra treba da igraju jedan protiv drugog, ali valjda i ta različitost koja karakteriše naše trenere podiže njihovu cenu i ugled. Sada su u finalu ACB lige s teoretskom prednošću za Unikahu, koja je u prvoj fazi prvenstva bila bolje plasirana. Prednost je znatna, ali ne mora biti i odlučujuća. Tau je, na putu do finala, sa trona svrgnuo vladajućeg šampiona Barselonu kojoj nije pomogla ni prednost terena.

Duel Maljkovića i Ivanovića povod je i za podsećanje na veliku Jugoplastiku s kraja 90-ih godina. Protagonosti tog velikog tima, uglavnom, i dalje traju i to veoma uspešno. Osim dvojice već pomenute, Maljkovića i Ivanovića, valja se podsetiti da Toni Kukoč i dalje igra u NBA-u (Atlanta, posle nekoliko titula prvaka sa Čikagom), Velimir Perasović je i sa 37 bio, po peti put, najbolji strelac španske ACB lige igrajući za skromnu Fuenlabradu, Žan Tabak je u Real Madridu pošto je stavio dva šampionska prstena NBA-a igrajući za Hjuston, Dino Rađa je koliko do ove sezone bio aktivan (Cibona) pošto je proveo četiri godine u Boston Seltiksu i još toliko u Panatinaikosu i Olimpijakosu. Zoran Savić upravo igra ko zna koje finale po redu sa Fortitudom iz Bolonje pošto je prethodno s PAOK Kinderom, Efesom i Barselonom osvojio sve što se osvojiti moglo… Petar Naumoski je i dalje aktivan (ove sezone osvojio je Kup Saporta s italijanskom Sijenom), Zoran Sretenović kreće Ivanovićevim stopama, biće trener, Luka Pavićević takođe još igra, kao i Borko Radović koji 1990. i 1991. nije mogao da dođe do izražaja, ali je kao talentovan dečak doveden kao dokaz dobre selekcije… Za onu veliku Jugoplastiku, trostrukog prvaka Evrope 1989, 1990. i 1991. (od tada niko više nije bio ni dva puta uzastopni prvak a kamoli triput) sve bi se moglo reći osim da je "trajala jedno leto". Recidivi jednog remek-dela traju i danas.