Moj otac je bio još klinac kad je čuo priče da Šekularac na ulici briše cipele hiljadarkom. To ga je toliko iznerviralo da je odlučio da zanavek bojkotuje fudbal. Ko veli – on da troši pare i živce, a drugi da zarađuju na njemu i još da se, kako se u to vreme govorilo, puvaju (danas se to zove: imidž)! I ne znajući da je preteča antikonzumerizma i antiglobalizma, ostao je dosledan svom stavu – sve do sada kada ga je jedna sportska televizija koju ne gleda stavila na velike muke. Čuo je za kampanju SOS kanala u kojoj nam se nudi nagrada ukoliko se, umesto sa: "Halo", na telefon javimo sa: "SOS kanal". Kako sam kaže, nije mu toliko stalo da dobije pare koliko bi mu bilo krivo ako ih propusti. Procep u kojem se našao pokušava da reši tako što podigne slušalicu i ćuti dok se sagovornik ne oda prvi. Ne znam šta će da uradi ako zaista začuje nepoznati glas sa druge strane, ali mi je zanimljivo da posmatram kako jedna, inače originalna promotivna kampanja, stavlja na proveru onaj stari vic da ima, znate već koga, ali nema para. Nekima je glupo da se javljaju sa "SOS kanal" (sad im je glupo, ali vidim na televiziji da se posle sekiraju), neki to rade, ali se pretvaraju da su se šalili, a neki su ozbiljno rešeni da nikako ne propuste šansu. Sreća naša pa na prilično bezazlenom primeru možemo da proverimo za koju smo cenu spremni šta da uradimo. Neki drugi nisu bili takve sreće. Neki su morali da pišu i čitaju vesti ili da samo svoju ćerku izvedu pre bombardovanja, a tuđu decu ostave da poginu za primer. Baš me zanima šta je tržišna vrednost duše ovih dana. Koliko košta da ostavite ljude da budu bombardovani? A koliko da vas onda neko pusti da pobegnete? Po koju cenu čovek pristane da samo radi svoj posao?

Šteta što SOS nije započeo ovu kampanju još pre desetak godina. Ko zna, da smo tada počeli da solidarno i masovno šaljemo S.O.S. poruku, možda bi nas neko i čuo. A možda i ne bi. Šta ako je poruka Save Our Souls zastarela? Možda smo kao civilizacija već odavno ušli u fazu kad samo vapaj: Spasite Naše Pare može da ima odjeka i da mobiliše spasioce? (Kursevi samoodbrane odavno ženama preporučuju da umesto: "Silovanje!" viču: "Požar!".) A možda zapravo niko i nije zadužen za spasavanje duša (mada se mnogi bave otkupom), možda su one, i pored ovoliko dušebrižnika, ipak prepuštene samo nama – svojim imaocima na brigu i staranje? Da li bi onda uz zakon o denacionalizaciji trebalo doneti i neku uredbu kojom bi se duše vratile starim vlasnicima, pa da svi koji su ih rasprodavali prethodnih godina dobiju svoje duše natrag? Nešto kao obrnuta lustracija – tzv. puj pike zakon. Možda samo malo da plate neki duševni porez, na pr. pet odsto (pa nije fer da ih sad oderemo) od onoga što su profitirali radeći nemoralne, zle i nezakonite stvari. I onda svi upletemo maliće i odrecitujemo: mir, mir, mir, niko nije kriv, ava, ava, ava, niko nije krava, i živimo dugo i srećno. Jer, sve drugo je mnogo komplikovanije i, što je najstrašnije, zahteva da i lopovi i žandari i jataci i gledaoci preuzmu odgovornost. I da nastavimo da svakodnevno proveravamo da li, kako to kaže moja prijateljica Biki, "prodajemo dušu za dupe". Problem je što ovaj drugopomenuti organ teži udobnosti i obično je zahtevniji nego duša, a lakše mu je udovoljiti. I tako je slatko kad ga smestimo na sigurno pa još u neku fotelju… greota da mu sad oduzimamo imunitet.