Danima na televiziji Pink gledam serijal minijatura Laneta Gutovića pod nazivom "Ne može da škodi". Od skoro emisija ima bolju opremu, Lane više ne sedi u desku i odjavljuje emisiju tako što pogleda iza sebe ka užurbanim Pinkovim novinarima koji vrte po rukama neke papiriće. Prolaze dani, ređaju se šale i štosevi, a ja razmišljam da li logo ove emisije odgovara sadržaju. Narodna mudrost često ume da bude dvosmislena, na kraju ne mora narod baš uvek da bude u pravu. U poslednjim epizodama Gutović se bavi muško–ženskim odnosima, naročito sa mlađim i starijim ženama. To je naravno, legitimna i omiljena kafanska tema, popularna koliko i odnosi između snajke i svekrve. No, da li zaista ono što ne škodi po definiciji i pomaže? Takvo poimanje života u startu se ograđuje od korisnih saveta ili akcija, već se okreće neobaveznim sadržajima koji eto – nikome ne škode. Sinonim za ovu filozofiju bila bi popularna fatalistička izreka "ko zna zašto je to dobro". U depresivnoj i bezizlaznoj Srbiji fatalizam se mogao shvatiti kao nemogućnost da se bilo šta promeni, a svaka inicijativa bila je u startu osuđena na propast. Šta nam je onda preostalo – beskrajno pričanje u prazno, tek da prođe vreme i umanji osećaj nemoći, da ne kažem impotencije. Lane Gutović je tih nesrećnih godina radio na RTS-u jedan mnogo zanimljiviji serijal namenjen deci – "Pustolov". Za razliku od kafanskog serijala za odrasle na Pinku, Pustolov je nudio avanturu, originalni humor i maštu u ogromnim količinama. Treba reći da je za to zaslužan i scenarista "Pustolova", gospodin Andrić. Ako bolje razmislimo – logika korisnosti može se primeniti na mnoge stvari u Srbiji. Eto, biramo po ko zna koji put predsednika, šta će nam on – ne škodi, mora da koristi. Piše se novi ustav, nek stoji, leba ne traži, samo polako i uz dosta diskusije. U razgovoru sa gospodinom Mićunovićem na RTS-u, saznali smo od Bojane Lekić da Evropska unija neke standarde nudi samo na usvajanje – jer oko njih nema raspravljanja. Znači postoje stvari koje se podrazumevaju jer su mnogi ljudi već odlučili da su one korisne i ne treba im popravljanje. Ljudska prava, prava žena i dece – samo su neke od njih. Kasnije mi možemo polako da sednemo i uz kaficu ili pivce komentarišemo šta bi bilo kad bi bilo.

U kasnim noćnim satima, video sam na BK televiziji reportažu o obuci naših žandarma. Kažu instruktori da je obuka teška, ali da kazne nisu kao u američkim filmovima jer ne ugrožavaju dostojanstvo kandidata. Trening se obavlja u bazi u Petrovom Selu, pod najtežim uslovima. Emisija bi verovatno trebalo da mi ulije sigurnost i uveri me u sposobnosti čuvara zakona, ali ostaje mi doza blage jeze. Svaki vojni kamp, sa iscrpljujućim vojničkim drilom, naročito u mestu gde postoje duhovi crvenih beretki nije moja omiljena tema. Veoma bih voleo da vidim obuku naših policajaca u nenasilnoj komunikaciji – jer imam utisak da su tu još tanki. Pre uoptrebe sile, valjda dolazi priča, koja ne može da šteti – znači koristi.

Peti oktobar smo svi obeležili – kako je ko shvatio. Na TV B92 videli smo epizodu iz BBC-jevog serijala "Pad Miloševića" pod nazivom "Kraj". OK, već smo znali radnju i znali kraj, ali scene u kojima pokojni Premijer govori o Legiji deluju nestvarno – stvarno. Legija je došao glave i Miloševiću i Đinđiću u priči koja nema granicu između realnosti i fikcije, dokumentarnog i igranog, života i smrti. Sličan efekat imali su poslednji nastupi Ćuruvije i Stambolića. Legija je celoj priči dao pečat – svojom ubistvenom ulogom.

Što se tiče dileme o korisnosti priče – epilog smo dobili na snimku takmičenja u govorništvu koji je emitovao RTS. Besednici su naučili da pravilno mašu rukama, prave dramske pauze i podižu glas gde treba. Teme su bile bela kuga i terorizam. Lepo se govorilo, pominjali su se i Njegoš i Nemanjići ko što je red, a publika je oduševljeno aplaudirala. Govorništvo je očigledno opasno oružje (baš kao i trenirani žandarmi), ali je problem kako će ga ovi mladi ljudi u budućnosti koristiti. U Srbiji dug jezik i pandurski šamar tako često idu zajedno.