Ako se svakog dana ili pak svakog drugog, trujete od industrije koja se nalazi u vašem gradu, a na svaki pokušaj da to zaustavite od vlasnika lokalne samouprave ili vladinih činovnika dobijate odgovore kako bi ulaganja u čiste tehnologije trenutno (i tako godinama) ugrozila radna mesta i kakvu već stvar od javnog interesa, da li bar u onim slučajevima gde je jasno da je ta priča samo paravan za ogromne profite možete sudskim putem od otrova zaštiti svoju životnu sredinu, zdravlje svojih ukućana, a možda i sam život? Evo jednog evropskog primera. Među mnogobrojnim sudskim procesima kroz koje su građani u Evropi pokušali da zaštite životnu sredinu, poznat je slučaj Lopez Ostra protiv Španije, koji je vođen 1994. godine pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Stanovnici španskog grada Lorke su trpeli teške posledice od nepodnošljivog industrijskog zagađenja koje je izazivala fabrika za preradu otpada iz štavionica kože kojih je bilo više u ovom gradu. Vlasnici fabrike isprva nisu imali ni sve potrebne dozvole za rad, a posle niza neefikasnih mera lokalnih i državnih vlasti protiv fabrike, jedna građanka je tužila državu i dobila spor. "Sud smatra da vlasti nisu pronašle ravnotežu između dobrobiti grada – korist od fabrike za preradu otada – i interesa podnosioca predstavke da na efikasan način uživa u pravu poštovanja doma i privatnog porodičnog života", navedeno je u presudi suda, koji je ustanovio da je povređen Član 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Ovaj slučaj je samo jedan od primera kako građanin zaista može zaštiti i pravo na zdravu životnu sredinu koje je, inače, u Srbiji garantovano Ustavom, ali se pred domaćim sudovima vrlo teško štiti. Slučaj je samo jedan od navedenih u publikaciji "Pravo na zdravu životnu sredinu u praksi Evropskog suda za ljudska prava", koja je rezultat istraživanja "Pravci zaštite životne sredine u Srbiji". Istraživanje su sproveli Miloš Stopić, Nevena Đurić i Jovana Zorić, okupljeni u Beogradskom centru za ljudska prava, uz pomoć Evropskog fonda za Balkan. Ekološke teme su u poslednje vreme postale zanimljive civilnom društvu, ali među brojnim ispraznim projektima sumnjive motivacije, poduhvat Beogradskog centra je hvale vredan pokušaj da se reši nešto konkretno. S jedne strane, tragajući za praksom sudova u Evropi, a sa druge ispitujući domaću regulativu, njeno usvajanje i njene primene, istraživači su pokušali da otkriju koji pravni mehanizmi stoje na raspolaganju građanima Srbije u borbi protiv zagađivača. Kroz analizu zakona, konvencija i drugih akata, ali i kroz konkretne sudske predmete (mada je na 105 zahteva koje su istraživači uputili sudovima, odgovorilo samo njih 80), istraživači su sklopili sliku o ekološkom pravu u Srbiji. Na njoj se vidi da se u ovoj oblasti procesuira priličan broj prekršajnih prijava, ali se one uglavnom odnose samo na šumske krađe, dok u domenu krivičnog prava postoji čitav niz problema, pre svega u dokaznom postupku, zbog čega se godišnje jedva donese jedna presuda. U vrlo razvijenoj komunikaciji sa tužiocima koji su se hrabro upustili i u ovakve predmete, pokazalo se da je u našim zagađenim gradovima (na primer, u Pančevu) gotovo nemoguće izvesti dokazni postupak zbog nedovoljne obučenosti aktera spora, veštaka koji su u sukobu interesa, nedovoljno medicinskih studija i raznovrsne opstrukcije dokaza, kao što je formalno nepriznavanje merenja zagađenja. Nekoliko publikacija koje su nastale kao plod ovog pravno-ekološkog istraživanja mogle bi biti od koristi mnogima – tužiocima, novinarima i građanima uopšte – kao podstrek da se kroz sudske sporove država i ekološki profiteri prisile na poštovanje postojećih normi, kako bi bar deo svog profita usmerile na zaštitu prirodnog okruženja, ali pre svega života i zdravlja ljudi koji su se zatekli u blizini mesta gde se taj profit ostvaruje.