Išla sam u osnovnu školu kada je moju mamu pozvao dirigent hora u kojem sam pevala da je pita zašto sam ja tako ozbiljno dete? Mislim da je, i pored mog čestog smeha, odgovor na ovo pitanje i danas nedorečen. Možda zbog toga volim da čitam priče koje su neka vrsta preispitivanja, da u samoći uživam u nekoj rečenici ili nekom obrtu koji može da me dovede do ushićenja. Možda zbog protivrečnosti koje nosim u sebi nisam samo čitač. Urugvajski pisac Mario Benedeti natera me da se umešam, ubeđena da je saznanje samo moje.

Koncentracija mi dopušta samo čitanje kratkih priča, dajući poverenje isključivo jednom čulu koje stvara svet ukazujući na ono što je prisutno sve vreme, ali ga ne primećujemo.

Igra reči, dvosmislenost, ostavljanje prostora za asocijaciju dozvoljava mi da u priči potražim svoju stvarnost, da uporedim iskustva. Svako zaljubljivanje donosi mi neku novu knjigu, ili ponovo čitanje istih rečenica koje se razlikuju u značenju u zavisnosti od promenjenog objekta strasti.

Ne volim bajke. Osećaj da pisac prenosi svoj doživljaj, da polazi od nečega što se stvarno desilo provocira moju želju za pretvaranjem njegove priče u film. I dovoljna je samo sumnja u neku pročitanu reč, pa da krenu kadrovi sećanja, ponekad nastali ni iz čega, kao nekad moji najbolji sendviči. U toj vežbi mozga, dozvolim da me obuzme zaljubljenost u mogućnost baratanja rečima, kao kad posle čaše crnog vina koristimo reči na engleskom, iako smo sigurni da ih do tada nismo znali.

Ne volim kada gosti vole da razgledaju knjige u mojoj polici. Knjige pokazuju naše želje i slabosti, u zavisnosti od toga koliko se u njih udubljujemo. Ne volim ni kada mi preturaju po knjigama razvrstanim po važnosti i učestalosti čitanja. Knjige su riznica, posebno ako iz neke od njih ispadne pismo presavijeno na četiri. Ne volim ni da pozajmljujem knjige… Možda samo onima s kojima poželim da podelim tajnu opsednutosti baš tom knjigom.

Pored navike da mirišem knjige, ponekad ubeležim i neku posvetu sebi, neki detalj koji odvaži moju inspiraciju za radio emisiju.

Prepuštam se mislima koje može da pokrene Benedetijeva knjiga "Smrt i druga iznenađenja" ili "Moji posedi" Anrija Mišoa. I danas nosim neke knjige svuda sa sobom, čitam ih više puta potvrđujući doslednost svojih osećanja. I danas sam u stanju da, kao nekada za Monterlanovim "Devojkama", obilazim antikvarnice želeći da imam neku knjigu. Ali, to nije iz velike ljubavi prema knjigama. Upornost je stanje karaktera. U ovom slučaju, za određenim knjigama. Kao pokušaj da sam u vezi sa tobom.