Koja vam je reklama draža – ona za uloške ili ona za deterdžent? A ona za deterdžent ili ona za izbeljivač? Dobro, evo jednog lakšeg pitanja. Ko vam je ubedljiviji: ono devojče koje nas samouvereno podučava da "ništa nije više seksi od depiliranih nogu" (eh, pusta naivnost) ili ono drugo koje nam se poverava "Morala sam da se spakujem veoma brzo, ali šta sa nogama?" (Šta sa nogama?! Pa, ne znam, ćero, ja bih ti preporučila da i njih poneseš, al’ opet, ti valjda znaš najbolje.)

I finalno pitanje – kome više verujete: onoj starijoj gospođi koja, kao fol, u očaju čupa kosu, a u stvari drži ruke na bezbednoj udaljenosti od frizure ("jao, stanite, upropastićete mi omiljenu košulju!", zapeva dok ritmično klati glavom da bi odmah potom svečano u kameru obećala da više nikada neće koristiti drugi izbeljivač), ili onim napadnim komšinicama koje na kasi zaskoče jadnu "Vesnu" i pred svima razotkriju njen flekav rukav ("a ovu fleku ne računaš?", zajedljivo će one)?

Ako su vam pitanja teška (ili samo glupa), da znate da nisam ja izmislila ovaj "Od nemila do nedraga" kviz. Koristi se on odavno u istraživanju, a još više u formiranju javnog mnjenja. Koristili su ga još nacisti da bi "saznali" da će Nemci radije ubiti jevrejsko nego arijevsko dete ako bi to donelo mir celoj planeti. Kakvo pitanje, takav i odgovor. Naročito ako propustite da se pobunite protiv pitanja. Zašto bi se iko, zaboga, opredeljivao čije će dete lakše da ubije? Ali, tako vam je to sa "ili-ili" opcijama – navedu vas da birate samo među ponuđenim odgovorima pa hteli ne hteli počnete da rangirate stvari po principu: šta mi manje teško pada. Što i dalje ne znači da nam je ono što nam najlakše pada istovremeno i najmilije. Kad bi decu u vrtiću pitali šta im je draže – kelj ili spanać, možda bismo na osnovu njihovih odgovora zaključili da deca najviše vole kelj (bljak!), ali samo zato što ih nisu pitali: kelj ili čokolada.

A opet, imaju ovakva istraživanja i svojih dobrih strana. Nateraju vas da se zamislite. Kad su se Slovenci svojevremeno izjašnjavali koga bi najradije za komšiju, nije bilo teško odlučiti se između Austrijanca i Srbina, naročito devedesetih – problem je bio kako rangirati Srbe, Bosance, Rome, Albance… Kojeg tujca od ponuđenih bi više voleli za suseda, pitanje je sad, odnosno tad. Ne sećam se rang-liste, znam samo da Srbin, nasuprot domaćim vicevima, nije sve nadmudrio.

Nešto razmišljam, možda bi jedno ovakvo istraživanje pomoglo da se razreši problem romskog naselja kojem evo već treći put ne mogu da nađu lokaciju. Doduše, nađu oni lokaciju, ali se stanari starosedeoci svaki put pobune. Neće ljudi Rome u komšiluku. A i šta će im – ko da će da prave slavlje svaki dan pa im trebaju Cigani trubači ili tamburaši da upotpune veselje. Kad zatrebaju zvaće ih, a dotle – daleko im lepa kuća, pardon – kontejner. Ali, šta bi bilo kad bi pobunjeni stanari morali da biraju: Romi ili Albanci? Pa još ako bi u anketi napisali: Romi ili Šiptari… Ili da smo ove branitelje pitali "Šta biste radije podržali: obeležavanje Srebrenice ili gej paradu?" pa da vidite kako bi paradirali sve u šesn’es’, ko bele lale. Ili cvećke, uopšte.

Kažem vam ja – sve je u pitanju.