Već nekoliko godina, vele šestu, Društvo za očuvanje srpskog folklora, te Kulturno-umetničko društvo "Gradac", u kojima upravlja Tijosav Ninović, organizuju Sabor folklornih ansambala Srbije pod lepim imenom Zlatni opanak. I ove godine, pred početak manifestacije, koja najavljena panoima na kojima pisalo da je Boris Tadić pokrovitelj, Tijosav podneo zahtev gradu Valjevu da pomogne manifestaciju, oni što odlučuju rekli, kakav Tijosav, kakav folklor, nema para. Ali Tijosav doneo ‘artiju iz Kabineta predsednika Srbije, na kojoj pisalo da je predsednik pokrovitelj, i oni što daju pare odrešili kesu, povukli nalaz i mišljenje da je folklor prevaziđena stvar i da to Tijosav radi iz lični interes.

I ne bilo samo to, lično predsednik Tadić, kao pokrovitelj, doš’o da podrži Sabor. To što niko u tu gradsku upravu nije verov’o da će se desi, desilo se u nedelju 5. aprila. Dakle, nedelja, skoro podne, u Tadića mlinu – nacionalizovanom objektu koji po svi zakoni dat na upravljanje Društvu za negovanje folklora, da se ne kaže Tijosavu – gde Tijosav privređuje, upravlja i rukovodi, sve folklor do folklora. Lično Tijosav dočekuje goste, predsednik samo što nije stig’o, pristiglu Borku Vučić, sa obaveznu punđu i obavezni bijeli biseri, sprovedoše u baštu objekta. U baštu stupi dosta i mnogo tog folklora sa instrumenti i zastave, grupa pevača iza vrata viknu, Volim crne, smeđe, riđe/ i sve što naiđe, pojavi se i protokol Predsednika, pristiže i DS gradonačelnik Valjeva Zoran Jakovljević, sa specijalno pristiglim DS novim direktorom Železnica Srbije Mićom Markovićem, DS Mića uloži oštru i usmenu notu lično Tijosavu i lično kod Tadićevog protokola, zašto rukovodstvo Grada i partije nije obavešteno o poseti predsednika, nego on to saznaje putem SMS poruke. Za dalju SMS diskusiju nije bilo mesta ni vremena, folklorni ansambli se spontano postrojiše, jedan viknu, Ajmo, idemo, igramo, pevamo, svi, udri bilo šta. Svi udariše bilo šta, krenu bećarac, grčki ansambl stade nešto da se mačuje, predsednika Tadića – koji beše takoreći folklorno obučen, grao sako, još graorastije farmerke, na noge lagane baš folklorno braon i antilop cipele – lično i prvi dočeka sami Tijosav. Predsednik Tadić se lagano i lično rukova sa svakim članom folklora koji beše spontano istupio pred njega, nastavi sa tim predsedničkim aktivnostima, upade u violine, uslika se sa violinistima, upade u Grke, uslika se sa Grcima, uvedoše ga u objekat imena Tadića mlin, tog folklora da odustaneš, ali predsednik je za svako čeljade im’o lepu reč i predsednički osmeh. Stigoše tako u dno, ili čelo, velike prostorije na kome po ceo zid bila slika da to Zlatni opanak, da je Pokrovitelj Sabora Boris Tadić, predsednik Srbije.

Predsednik sede sa žiri, samo za predsednika javiše se violonisti, nastaviše se sa neki čardaš, Tijosav stade pokazuje da prestanu, sve ‘vako rukom i odsečno, ima još programa, umilostiviše se violinisti, nastupiše dve Stani vodo ne žubori/ pusti pesmu nek’ se ori u srmu i kadifu devojke, nastupi još toga, tome bi kraj, krenuše dalje, pravo u baštu restorana, iza oni’ vrata javi se muška grupa pevača, Znadeš mala da ja nemam ništa/ nego starog mačka kraj ognjišta… Predsednik se i tome predsednički obradova, nastavi kuda treba, javi se svom DS Mići koji mu se spontano nađe na putu, staviše ga u folklor da se izjavi kamerama. Jedna stade pita, Da li ste igrali u nekom ansamblu, a predsednik da odgovara, Nisam, nažalost, ali jesu moji prijatelji, siromašan sam za takvo iskustvo, ali učio sam narodne pesme, i mnoge od pesama dobro poznajem. Onda predsednik nastavi da hoće uputi poruku mladim ljudima, Folklor, naša muzika je ključni sadržaj našeg identiteta… Reče još o našem identitetu, Ona iz protokola reče da nema više pitanja, ali predsednik reče da ima još nešto važno da kaže, i reče, Ovo mi je vrlo važno, ovo da se prenese, to je fundament politike koju vodim, nije politika samo oko ekonomije, evropskih integracija, partijskog prepucavanja, ovo su fundamenti politike, kultura koja se čuva unutar ekonomije za koju država treba da obezbedi najbolje uslove, i ne treba vlastite granice definisati samo državnim granicama, tamo gde se dešava naša kultura, gde se pevaju naše pesme, gde se govori našim jezikom, gde se još uvek doživljava naš identitet kao živući, tamo su naše granice, a onda će lako tamo doći i naše prodavnice, i naši proizvodi, i onda ćemo na dobar način zaokružiti našu sveukupnu politiku, to je politika. Gotovo, jok, predsednik hoće kaže još nešto važno, posebno mu zadovoljstvo što je pokrovitelj manifestacije koja se događa u Tadića mlinu, jer valjevski Tadići imaju poreklo kao i njegovi Tadići, i to je mali doprinos njegove porodice našem identitetu.

Kraj, jok, predsednik se uslika sa jedan folklor, sa drugi, sa bele marame, sa žute marame, sa violinisti, sa jedni civili, sa drugi civili, sa dvije komplet mome od Novoga Sada, koje su već upisale slikanje sa Borkom, stiže i do Borke Vučić, koja po drugarski ustade da mu uzvrati pozdrave, nastavi još da stiže, staviše ga da sedne, turiše pred njega jedan gipsani u žutu bronzu opanak koji se dodeljuje pobednicima, dodeliše mu pravi opanak, pravu šajkaču, predsednik predsednički nastavi o tom identitetu, svi uzeše pažljivo slušaju, a najbolje onaj DS direktor Železnice Mića, koji mu se, sve lepo klimajući glavom, spontano nađe baš preko puta.